Комунисти и палестинско питање

Још једна ескалација конфликта између Изреала и Арапа, која је почела прошлог октобра, наставља да привлачи пажњу јавности широм света. Однос према овом конфликту и његовим учесницима је постао осетљиво политичко питање у многим земљама.

Крајем децембра прошле године, немачка организација “Kommunistische Partei”* је објавила чланак “Стратегија и тактика палестинске ослободилачке борбе”. У овом чланку, аутори покушавају да систематизују своје погледе на палестинско питање док се истовремено осврћу и на неке сродне теме. Овај чланак је у априлу објављен и на енглеском језику.

Чланак “КП” брани њихове погледе на природу палестинског конфликта и његове учеснике и описује интернационалну позицију и тактику комуниста. Ови погледи су, у неком облику, заједнички за многе левичара, укључујући и многе комунисте који себе називају “Марксистима-Лењинистима”. Поред тога, аутори су искористили прилику да у овом чланку суптилно критикују позицију наше организације коју смо изложили у чланку “Рат на Блиском истоку”, представљајући је у кривом светлу и као наводну “леву девијацију”.

Питање како приступити конфликту у Палестини има неизбежан утицај шире од саме Палестине и односа снага у региону, већ и на тренутне проблеме комунистичке тактике и стратегије. Ово је посебно битно у светлу деценијске кризе у глобалном комунистичком покрету. Посматрајући кроз призму односа према овом конфликту, лако можемо видети ко стоји чврсто уз платформу Марксизма-Лењинизма, а ко је неконзистентан, колебљив, и ко се ултимативно пребацује на позиције непријатељске према комунистима.

У овом контексту, одлучили смо да анализирамо материјал “КП”, не само да раскринкамо нападе на нашу организацију и одбранимо наше ставове, већ и да пружимо критику многих погрешних позиција превалентних међу онима који себе називају комунистима. Поред овога ћемо скренути и пажњу на специфичне одлике тренутне међународне ситуације, примарне задатке са којима се комунисти данас суочавају, као и на принципе којих се морамо држати у нашем раду.

*претходно позната као “Kommunistische Organisation” - “КП” у даљем чланку.

I. Позиција према палестинском покрету

Кроз цео њихов чланак, “КП” покушава да артикулише позицију коју комунисти треба да заузму према конфликту у Палестини.

Кроз причу о борбама за национално ослобођење, “насељеничком колонијализму”, ционизму, агресорима, жртвама итд. “КП” закључује да је тренутни конфликт првенствено борба за палестинско национално ослобођење, коју комунисти морају безусловно подржавати, без обзира на то ко предводи ту борбу.

Ово је изражено у позивима за одбрану, подршку и директну сарадњу са тзв. палестинским покретом за национално ослобођење и палестинском националном борбом.

“Одређени број партија и организација које су нама блиске по садржају, међу којима су и неке са којима имамо блиске односе, препознају апстрактну неопходност борбе за национално ослобођење у Палестини, али се устручавају од било какве конкретне подршке… Народне масе у свим арапским државама без изузетка (као и у муслиманском свету уопште) снажно саосећају са палестинском борбом – и баш ово је почетна тачка да палестински покрет за национално ослобођење помрси планове арапске буржоазије и примора их да подрже Палестинце… Палестинска борба за ослобођење је легитимна... радничка каласа целог светта, самим тиме и комунисти, немају само интерес већ и дужност да подрже ову борбу.”

Које је право значење иза ових општих места? Већ смо укратко анализирали историју конфликта и укључених страна у горенаведеном чланку. За дубље разумевање ситуације, вреди обратити пажњу на то шта је Палестина данас и које снаге у њој доминирају.

1.1. Однос снага у Палестини

Палестина се састоји од две енклаве: Западне обале и Појаса Газе. Званично, обе територије потпадају под Палестинску народну самоуправу под вођством Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) коју предводи Покрет за ослобођење Палестине, боље познат као Фатах.

ПЛО је дуго био главни представник палестинског покрета за независност. Пратећи серију протеста и грађанске непослушности против израелске окупације Појаса Газе и Западне обале, познатих као прва интифада, потписан је договор у Ослу између ПЛО и Израела којим је установљена Палестинска народна самоуправа.

Чак и пре рата 1948. огранак египатског исламистичког покрета Муслиманска браћа** је основан у Палестини. Шездесетих и седамдесетих година, почео је да прима новац од разних заливских монархија за изградњу џамија и спровођење “хуманитарних активности”, а све под покровитељством Исламског центра и његовог вође шеика Ахмеда Јасина.

Након преузимања Појаса Газе 1967. године, Израел почиње да подржава исламисте који су претходно били прогањани од стране Насерове египатске владе. Како би парирали секуларним палестинским националистима и комунистима, израелски званичници су активно омогућавали исламистичке активности, укључујући и оне под плаштом хуманитарног рада.

Поврх свега, израелска војска је игнорисала терористичке нападе против самих палестинаца. Када је 1981. године руља подстакнута од стране исламиста напала клинику Црвеног полумесеца коју је водио комунистички симпатизер Абдел Шафи, Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) нису учиниле ништа да их зауставе.

У атмосфери створеној проглашењем “исламске републике” у Ирану и раста популарности либанског Хезболаха, такође основаног са подршком иранских исламиста, утицај Муслиманског братства** је почео да расте. Додатни утицај је имао и Израел, који је и даље радије подржавао исламистичке партије него секуларне националисте.

Током прве интифаде (серије ненасилних протеста организованих од стране палестинских секуларних националиста) 1987. године у Појасу Газе је основан Исламски покрет отпора, познат под акронимом Хамас. Вођа и оснивач организације, као и главни идеолог, је био Ахмед Јасин. Од самог почетка, Хамас се поставио као радикални исламистички покрет. Организација није признавала договоре из Осла и редовно је спроводила терористичке нападе током деведесетих година прошлог века.

Након друге интифаде 2005. године, коју су пропратили терористички напади и гранатирање са обе стране, Израел је донео једнострану одлуку да се повуче из Појаса Газе, као и да укине јеврејска насеља на тој територији, у супротности са Западном обалом где се политика јеврејског насељавања наставила.

Повлачење ИДФ из Газе, смрт Јасера Арафата (најпроминентнијег вође ПЛО - главног ривала Хамаса), повећано финансирање и разочарење у Фатах од стране локалне популације су значајно појачали популарност исламиста.

У изборима за Палестинско законодавно веће (парламент Палестинске народне самоуправе) 2006. године, Хамас је освојио већину посланичких места, победивши Фатах и њихове ПЛО савезнике, захваљујући first-past-the-post изборном систему и упркос томе што нису освојили већину гласова. Ове вести су дочекане повлачењем америчког, ЕУ и израелског финансирања палестинске владе.

Дочепавши се власти, вођство Хамаса је објавило да не признаје претходне споразуме између палестинске државе и Израела и одбило да разоружа своје борце. Током лета 2006. почели су и окршаји са Фатахом кога су подржавали САД и ЕУ.

Упркос договору из Меке у фебруару 2007. године да се формира “влада националног јединства”, конфликт између присталица Хамаса и Фатаха је приморао председника Палестинске народне самоуправе, Мухамеда Абаса, да распусти владу и прогласи ванредно стање у јуну исте године. У Појасу Газе је избио грађански рат чији је резултат био потпуно избацивање Фатаха са те територије.

Као одговор на то, председник Абас је прогласио владу Хамаса и њихове милитанте незаконитим. Резултат је била подела палестинске аутономије на Појас Газе под контролом Хамаса и Западну обалу, где је Фатах остао на власти.

Након што је почела борба за контролу над Појасом Газе, Израел је увео економску блокаду, а Хамас је почео да ракетира израелску територију. Наредних петнаест година, Газа ће бити у хуманитарној кризи са периодичним ескалацијама конфликта од стране и Хамаса и Израела. На крају, Исламски покрет отпора је успешно претворио Газу у сопствену територију.

Док Палестинска народна самоуправа, предвођена Фатахом, контролише мање од пола Западне обале и у томе се јако ослања на договоре са Израелом, у Гази Хамас има потпуно контролу над територијом и њеном економијом. Упркос блокади и кризи која је довела до огромног повећања сиромаштва и незапослености, организација је у стању да увози наоружање, као и да га производи локално. Захваљујући овоме, Хамас је у стању да одржава велику војску бораца, чији су бројеви у десетинама хиљада.

Било је више узастопних покушаја да се конфликт између Фатаха и Хамаса реши преговорима и да се формира нова “влада националног јединства” и да се одрже избори. Последњи покушај пред тренутну ескалацију  насиља је био у октобру 2022. године, али није променио ситуацију.

У јулу 2024. године, у разговорима у Пекингу, представници Хамаса, ПЛО и других организација су званично постигли договор о формирању јединствене владе. Упркос томе, у року од неколико дана Палестински исламски џихад** је позвао на демонстрације против, Фатахом предвођене, Палестинске самоуправе на Западној обали.

Тренутно, Палестина остаје подељена у две енклаве, практично независне и под влашћу међусобно непријатељских снага. Борбе у Појасу Газе нису имале већег утицаја на Западну обалу. Штавише, већина израелских војних снага је била стационирана на Западној обали пре тренутне ескалације, што је допринело успеху милитаната Хамаса седмог октобра.

Та ескалација у октобру, спроведена од стране Исламског покрета отпора који контролише Појас Газе, је започела са операцијом “Олуја Ал-Акса”. Упркос присуству многих других организација, попут Фатаха (који контролише Палестинску самоуправу и представља Палестину у државама које је признају), Палестинског исламског џихада** (организација у савезу са Хамасом), ПФЛП-а (Народни фронт за ослобођење Палестине, бивша марксистичко-лењинистичка организација), ДФЛП-а (Демократски фронт за ослобођење Палестине, који је на маоистичким позицијама), итд. Хамас је и даље главна и доминантна снага.

Дакле, управо је Исламски покрет отпора, Хамас, оно што се крије иза неодређеног термина “Национални ослободилачки покрет Палестине”

1.2. За шта се Хамас залаже?

Египатска Муслиманска браћа**, чији је огранак у Гази међу своје чланове убрајао и припаднике Хамаса, заступа исламизацију друштва и успостављање исламског калифата. Ова организација је препозната као терористичка организација у неким државама. Такође су доведени у везу са Британским обавештајним службама, са којима су имали честе контакте и од којих су добијали новчана средства.

Приликом оснивања Хамаса, организација је усвојила и статут. У том документу вође покрета су декларисале борбу за уништење Израела, етничко чишћење и успостављање исламске државе у Палестини.

Хајде да погледамо неке од чланова овог статута. Члан 2 отворено декларише да је Хамас крило Муслиманске браће** у Палестини. У члану 7 налазимо позиве за убијање Јевреја. Чланови 10 и 11 тврде да је Палестина исламска територија на којој мора бити изграђена исламска држава. Члан 22 карактерише комунисте као “империјалистичку силу”. Члан 25 декларише да Хамас подржава искључиво оне покрете који “нису лојални комунистичком истоку” (овде мисле на СССР). Члан 29, попут нацистичке пропаганде, оптужује Јевреје (“непријатеља”) за започињање светских ратова и револуција (укључујући и социјалистичке).

У деценији између 2000. и 2010. године, како је Хамас почео да добија на изборима и постао битна снага у Гази, вођство организације је почело да умекшава своју реторику, са циљем креирања слике “бораца за правду” и преотимања стране подршке Палестини од ПЛО и Фатаха. Нови статут је усвојен 2017. године, у форми једног популистичког програма дизајнираног да се остави утисак борбе за национално ослобођење. Овај статут је пун фраза о борби против “ционистичког пројекта” и “окупације земље”.

Ипак, чак и овде одају њихове истинске намере. Члан 4 декларише да су само Арапи Палестинци. Чланови 7-9 постављају Ислам као иделогију организације и описују Палестину као примарно исламску земљу. Коначно, саме вође Хамаса су се увек снажно противиле директном препознавању застарелости претходног статута.

Који су економски ставови Хамаса?

Чланови 20, 21 и 36 првог статута проглашавају неопходност “доминације исламског духа у сваком муслиманском друштву” и “узајамну одговорност свих чланова друштва”. Ова солидарина реторика је често коришћена од стране капиталистичких идеолога да би се промовисала класна колаборација и корпоративно друштво. 

Иако њихови статути не садрже директно погледе Хамасовог вођства везане за жељени економски поредак, њихов први статут успоставља да позицију Муслиманске браће** (којих је Хамас декларисани део) карактерише “потпуно прихватање исламског концепта економије”.

“Исламска економија” је варијација идеологије “трећег пута”, која наводно одбацује и капитализам и социјализам и комбинује њихове позитивне одлике.

Постоје примери практичне имплементације ових идеја “исламске економије” у историји.

Окренимо се Ирану. Након доласка на власт на таласу револуционарних демонстрација против монархистичког режима наклоњеног САД, Хомеинијеви “исламски револуционари” су наставили курс претходне власти јачањем монопола и уставновљењем државног капитализма. Већ 1981. се обуставља процес национализације индустрије који је започео након револуције. Неки индустријски подухвати су враћени претходним власницима. Након Хомеинијеве смрти, капитализам под државним монополом је допуњен опсежном приватизацијом фирми.

Све што су вође “исламске револуције” радиле јесте одбрана интереса иранских капиталистичких монопола од америчких империјалиста и одбрана нафтних поља од напада ирачког режима.

Сам Иран је сада регионална империјалистичка сила која у складу са тиме води експанзионистичку политику. Део ове политике је борба против израелског капитала, а све зарад успостављања доминације у региону. Конкретан израз ове политике је подршка Хамасу и другим сличним групама попут либанског Хезболаха, ирачких “Снага народне мобилизације”, јеменског Хути покрета, палестинског ПФЛП и Исламског џихада**, Асадовог режима, као и разних сиријских паравојних организација.

Други пример је Египат. Већ 50их и 60их година прошлог века, Муслиманска браћа** су осудила политику национализације про-Совјетске власти Гамала Абдела Насера као “атеистичку” и “анти-муслиманску”. Након долакса на власт у Египту раних 2010их, Муслиманска браћа** су спроводила либералну економску политику са циљем јачања приватног капитала и монопола. 

Економску политику Хамаса, као што ћемо показати у даљем тексту, такође карактерише активан раст великог капитала, који остварује огромне профите у кризама опседнутој Гази и успоставља везе са водећим империјалистима у региону.

Генерално, Хамас идеолошки представља реакционарске и шовинистичке позиције. У економској сфери, Исламски покрет отпора брани интересе капитала. Интересе који су званично покривени законима “исламског друштва”.

Примери Ирана и Египта показују да је “трећи пут” у форми “исламске економије” само капиталистичка економија са својом инхерентном поделом на класе, приватним власништвом над средствима производње и експлоатацијом надничног рада. Заогрнут у плашт реторике исламске солидарности, “трећи пут” у ствари подразумева диктатуру капитала.

Хамас се залаже за ту исту диктатуру. Подршка исламским фундаменталистима значи подршку формирању полуфашистичке државе исламских радикала.

1.3. Ко плаћа Хамас?

Вођство организације је у рукама крупне буржоазије. По неким, углавном Израелским, изворима, укупно богатство вођа Хамаса се процењује на око 11 милијарди долара. По магазину Форбс, годишњи обрт фондова Хамаса чак и пре једне деценије, 2014. године, је износио једну милијарду долара. Исламски покрет отпора поседује својину у вредности стотина милиона долара у Турској, Емиратима, Судану, Алжиру и другим државама.

Док два милиона људи у Гази живе у сред тешке хуманитарне кризе и гигантске незапослености, вођство Хамаса преферира да живи у луксузу у Турској, Ирану, Катару, Либану и УАЕ. На пример, један од де факто вођа Хамаса, Исмаил Ханије, је напустио Газу 2019.године и од тада се креће између Турске и Катара. Његово богатство се процењивало на неколико милијарди долара. Исмаилов син, Моаз Ханије, је контролисао тржиште некретнина у Гази и инвестирао у некретнине у Турској. Исмаил Ханије је убијен током ракетног напада на Техеран у јулу ове године.

Муса Абу Марзук, задужен за међународне односе организације, је такође доларски милијардер. Вредно је помена да је 90их ухапшен као терориста у САД. Упркос томе што су САД и Израел били свесни његове позиције у вођству Хамаса, он је ослобођен након неколико година и послат у Јордан, који га је прихватио искључиво због притисака САД.

Након седмог октобра, САД су наметнуле санкције вођама организације који су били укључени у трансфер десетина милиона долара на рачуне Хамаса кроз лажне компаније и инвестиционе фондове.

Типично за такву организацију, врхушка је профитирала од патње милиона људи и понашала се као типичан господар живота и смрти. Одакле Хамасу и његовим вођама толике суме новца?

Чак и површна анализа доступних информација упућује на међународни капитал.

Хамас и Иран. Након што је Ахмед Јасин умро 2004. године, његов наследник, Калид Машал, је успоставио блиску сарадњу са Ираном. Хамас је добио подршку и технологију, док су ирански исламисти добили савезника у наметању своје доминације региону. Наоружавање Хамаса је спровођено са активном финансијком подршком Ирана. Постоје наводи да је Иран Хамасу давао десетине милиона долара, поврх седамдесет милиона које су дали ране 2022. године за успостављање “одвраћајућих снага против Израела”. Ови фондови су омогућили Хамасу да успостави целу војну индустрију у Гази са све производњом ракета и дронова, као и увоз наоружања из других држава. Према  израелским и америчким обавештајним службама, иранско финансирање Хамаса се повећало са 100 милиона долара годишње у 2020. години на 350 милиона у 2023.

Хамас и Турска. Познато је да Турска, држава где су лоцирана финансијска средства организације, финансира Хамас. Израелске обавештајне службе наводе да припадници Хамаса у Турској пролазе кроз обуку и да им се по потреби додељује турско држављанство. Турски председник Едоган је у више наврата изразио подршку организацији. У јулу 2024. године, Ердоган је изјавио да би Турска могла да се војно умеша у конфликт у Гази.

Хамас и Катар. Катар је такође пребацивао стотине милиона долара на исламистичке рачуне, уз одобрење Израела.

Огромне суме новца су такође пребациване уз помоћ криптовалута. По неким извештајима, Хамас је извршио трансфере у вредности од стотина милиона долара овом методом. 2023. године Израел је запленио криптовалутне новчанике повезане са палестинским Исламским џихадом**, савезником Хамаса, који су садржали скоро 100 милона долара.

Интересантно, након седмог октобра, западни медији су активно почели да шире ове информације. Чак је и заменик секретара министарства финансија Сједињених Држава, Елизабета Розенберг, изјавила: “Хамас је остварио велике приходе кроз свој тајни инвестициони портфолио док је дестабилизовао Газу, која се суочава са тешким животним и економским условима.” Оно што буржоаски пропагандисти нису успели да схвате је да они овде не раскринкавају Хамас толико колико показују његову повезаност са регионалним империјалистичким групама (Иран, Турска), као и са самим САД и њиховим савезницима (Израел, Емирати, итд.)

Хамас и Израелски капиталисти. Иронија је да сам Израел игра битну улогу у подршци Хамасу. Кроз целу историју огранизације, уочљиви су контакти између Израела и Хамаса.

Већ смо споменули како је израелска власт охрабривала раст исламиста. Израелска подршка Хамасу је нешто за шта постоји пуно доказа. 

Јижак Сегев, војни гувернер Газе 80их година, тврди да је надгледао финансијску помоћ палестинским исламистима, како би се створила контратежа секуларним комунистичким организацијама: “Израелска влада ми је давала буџет, а војна управа га је прослеђивала џамијама.”

Такође 80их, Авнер Коен, Израелски званичник који је радио у Гази, пише извештај за своје надређене у коме указује на последице подршке исламистима. Касније изјављује: “На моју велику жалост, Хамас је творевина Израела.”

Бивши израелски премијер, Ехуд Олмерт, наводи: “Током претходних 15 година, Израел је учинио све у својој могућности да ослаби Палестинску самоуправу и ојача Хамас.” 2019. године Нетанјаху изјављује да је Израел пристао на трансфер новца из Катара у Газу како би се подржала Хамасова борба против Палестинске самоуправе.

Одмах након седмог октобра, бивши челник израелске војне обавештајне службе, Јуси Купервасер, је изјавио: “Логика Израела је да Хамас треба да буде довољно јак да влада Газом, али довољно слаб да Израел може да се носи с њиме.”

У светлу скорашњих догађаја, то може деловати чудно. Зашто би Израле подржавао Исламисте који желе његово уништење и спроводе терористичке нападе против цивила?

Прво, таква политика охрабрује палестинске поделе. Сукоб између Хамаса и ПЛО одржава конфликт међу Палестинцима, а присуство исламиста их дискредитује, олакшавајући Израелу да контролише борбу и да створи слику да су Палестинци “исламски терористи” што Израелу и одговара.

Друго, Хамас игра улогу савршеног провокатора, недовољно јак за отворени рат, али сасвим способан да врши ракетне нападе и инкурзије, попут оне седмог октобра. Како се ПЛО удаљава од терористичких тактика, постојање Хамаса је нови аргумент у прилог алокације милијарди долара за милитаризацију Израела и подршку израелским војно-индустријским монополима.

На унутрашњем плану, ово генерише таласе швинизма и константно храни националистичку хистерију, док на међународном пољу омогућава Израелу да прикаже себе као “бастион реда и стабилности” што се даље користи да би се привукло финансирање и војне залихе израелских западних савезника.

Хамас такође профитира од ове ситуације. Сам Појас Газе је постао још један извор финансија за њих. За разлику од Западне обале, где Фатах контролише мање од трећине територије, Појас Газе је комплетно под контролом снага Хамаса, што им омогућава да не само развију своју инфраструктуру већ и да контролишу локалну економију.

Већ је споменуто да је, као резултат израелске блокаде, дошло до хуманитарне кризе у Појасу Газе. На крају 2022. године незапосленост у Гази је била скоро 50%, са преко 60% међу младима и преко 70% међу женама. Након догађаја седмог октобра, скоро 400 хиљада послова је уништено, и у Гази и на Западној обали.

Хамас је успоставио разгранат систем подземних тунела како би кријумчарио оружије и други материјал преко египатске границе. Ови тунели се такође користе за испоруке хране, лекова, грађевинског материјала и горива. Сва добра која пролазе кроз тунеле се опорезују од стране Хамаса. Док је Египат дозвољавао прелаз неких добара преко границе 2018. године, Хамас их је такође опорезивао, приходујући више од десет милиона долара месечно.

Вођство Хамаса је добијало огромне суме новца и само је имало бенефиције од блокаде Газе, профитирајући на патњи радника и консолидујући своју доминацију. 

Ова хуманитарна криза је дозволила исламистима да преузму контролу над Појасом Газе. Хамас такође контролише религиозне поседе (waqf) који чине једну десетину некретнина у Гази. Милијарде долара од пореза и стране помоћи се сливају кроз Исламски покрет отпора и користе се да ојачају саму групу, као и да регулишу потенцијалне несугласице. На крају пута, ови фондови завршавају на рачунима вођа Хамаса и инвестирају се у некретнине и хартије од вредности.

Снаге Хамаса се састоје од приближно 40 хиљада бораца. Вођство Ал Касам бригада, војног крила Хамаса, је објавило примање хиљада регрута у своје редове након догађаја седмог октобра. У исто време, израелске бројке које приказују више од 10 хиљада убијених милитанта су критиковане као преувеличане, са диспропорционалним бројем цивилних жртава. 

На територији где велика већина популације обитава у сиромаштву и без средстава за живот, Хамас лако може да регрутује нове припаднике међу лумпенпролетаријатом: очајним, сиромашним, пониженим и дугорочно незапосленим Палестинцима, вољним да учине било шта за новац.

Периодична гранатирања и провокације, и од стране исламиста, и од стране ИДФ-а, као главну сврху имају одржавање константне тензије у региону, што погодује обема странама конфликта, као и онима који стоје иза њих: Ирану и генерално источном блоку империјалиста са једне, и САД и западним империјалистима са друге стране.

Отисак Ирана се јасно може видети у програму, акцијама и изворима финансија Исламског покрета отпора, као и у његовим савезницима као што је Палестиснки исламски џихад**. Присутна је подршка и Турске, Катара, као и Саудијске Арабије, али су ове организације генерално канал за иранске интересе у региону. Палестина за коју се они залажу је само локална верзија “исламске републике”: буржоаска држава, под диктатуром капитала, карактерисана репресијом комуниста, левичара па чак и либералних снага, сузбијањем радничког покрета и наметањем реакционарске исламистичке идеологије.

У исто време, активности Хамаса су од користи за Израел због стварања константне тензије у региону и генералног дискредитовања палестинаца.

II.Положај „КП“ и Хамаса

Почећемо од тога да се „КП“ противи негативним ставовима према Хамасу. У њиховом чланку се више пута истиче да таква позиција наводно наноси штету.

На пример, према „КП“, они који се противе Хамасу нису негативни само према Хамасу, већ и према борби у Палестини у целини. Овај наратив се активно користи у следећем делу: 

“Де факто одвајање од палестинске ослободилачке борбе води препуштању ове борбе у Палестини исламским и буржоаским националистичким снагама.”

Овај фалсификат је најочигледнији када „КП“ цитира наш чланак. Упркос нашем мишљењу да су стране сукоба израелска буржоазија и Хамас, и да зато не можемо подржати ниједну страну, „КП” цитира последњи део нашег чланка и пише:

“...Поражавајући закључак је стога: ослободилачка борба Палестинаца није наша борба, или је у најбољем случају апстрактна у смислу општих декларација.”

Овде се покушава представити случај као да се сукоб у суштини ради само о националном ослобођењу и да стога, за разлику од руско-украјинског сукоба, није део међународне конфронтације, да зависне стране у овом сукобу наводно делују независно од „великих сила”, које заузврат нису „на супротним странама”.

“Желимо да се овде заложимо против ове позиције, која механички преноси анализу [„Специјалне војне операције“] у Украјини у контекст Палестине... Израел није марионета САД, већ независна капиталистичка држава са сопственом буржоазијом, упркос блиским односима зависности. А палестинске групе отпора сигурно нису марионете Кине или Русије у њиховом сукобу са НАТО-ом и САД, поготово што уопште није случај да су Кина, Русија и САД очигледно на супротним странама у погледу Палестине.”

Такође се подразумева да је негативан став према Хамасу секташтво, лева девијација или засновано на једноставном неразумевању марксистичке теорије.:

“Подела отпора на основу идеолошких разлика, упркос јединству у стратешком циљу отресања колонијалног угњетавања, је секташтво... за нас је то и питање оправдавања марксистичко-лењинистичке анализе империјализма и наше концепције револуционарне стратегије. против леве девијације којa на крају штети комунистичком покрету... Другови који препознају „дисоцијацију“ од Хамаса као предуслов за било какву изјаву на крају не разумеју шта је национална и антиколонијална ослободилачка борба.”

Коначно, овај став се препознаје као подметање социјал-шовинистима, капиталистима и Израелу:

“Дисоциација од палестинске ослободилачке борбе води препуштању ове борбе у Палестини исламским и буржоаским националистичким снагама и јачању оних снага у светском комунистичком покрету које желе да воде „националноослободилачке борбе“ широм света, чак и ако то нема ништа  сa  стварним условима и борбама на терену... Изједначавање Хамаса са ИС једноставно је понављање израелске ратне пропаганде... Ако комунисти прихвате услов који диктира владајућа класа да је осуда Хамаса као „антисемитског“ предуслов за било какву дискусију и опрезну критику политике Израела, онда капиталистима предају инструмент моћи који треба да им се избије из руку“.

Уопштено говорећи, “КП” критички став према Хамасу тумачи као одбијање подршке националноослободилачкој борби.

Као резултат тога, став “КП“ се своди на следеће: не може се критиковати Хамас јер га буржоаски (западни) медији негативно описују, а комунисти не би требало да подржавају капиталисте и слабе палестински народноослободилачки покрет. Они који то чине постају саучесници капиталиста, социјал-шовиниста и незналице марксистичке теорије.

Хајде да ближе погледамо ову позицију.

2.1. Теза: "Противити се Хамасу значи супротставити се палестинском покрету”

У нашем материјалу смо експлицитно истакли став да стране сукоба нису ни Палестина, ни радници обе земље, већ израелски капитал и Хамас, који заступају интересе западног и источног капитала. Изнад смо показали да, с обзиром на доминантну позицију Хамаса, апстрактне речи подршке актуелном „палестинском покрету“ заправо доводе до подршке овој организацији.

“КП” покушава да докаже да је, напротив, неопходно подржати „палестински покрет” у целини, а позивају се на примере Кине, Вијетнама, па чак и програма Коминтерне.

“На пример, Комунистичка интернационала је врло јасно написала у свом програму из 1929: „Међународна пролетерска револуција представља комбинацију процеса који се разликују по времену и карактеру; чисто пролетерске револуције; револуције буржоаско-демократског типа које прерастају у пролетерске револуције; ратови за национално ослобођење; колонијалне револуције. Светска диктатура пролетаријата долази само као коначан резултат револуционарног процеса”... Овде зацртана стратешка линија народноослободилачке борбе није нимало нова. То је у основи линија коју су комунистичке партије увек следиле у национално-ослободилачким борбама, било да се ради о Кини, где је Комунистичка партија у одређеним ситуацијама сарађивала са буржоаско-националистичким Куоминтангом и борила се против њега у другим, било да се ради о сарадњи Че Геваре са некомунистичким револуционаримa у кубанској ослободилачкој борби, народноослободилачким покретима у Вијетнаму или на Балкану током Другог светског рата – свуда су ce комунисти изборили за вођство ове борбе отпора борећи се заједно са другим снагама против главног непријатеља…“

“КП“ представља случај на начин који сугерише да они једноставно следе тактику Совјетског Савеза и Коминтерне, који наводно нису радили ништа осим што су подржавали најрадикалније снаге од случаја до случаја.

Али пре свега, нису комунисти ти који су правили комрпомисе са својим програмом и теоријом. Напротив, поменуте народноослободилачке снаге, под утицајем разних фактора, уздигле су се до комунистичког схватања стратегије националног ослобођења.

Друго, сама чињеница постојања СССР-а приморала је стварне националноослободилачке снаге које су се супротстављале колонијализму и империјалистичким државама да гравитирају комунистима или да пређу на комунистичку платформу и на крају приђу Совјетском Савезу. То им је омогућило да стекну моћног савезника у виду СССР-а и његове дугорочне подршке.

У Кини је националиста Сун Јат-сен, одбачен од свих буржоаских сила, на крају успоставио контакте са бољшевицима, који су били једина сила која се доследно супротстављала колонијализму и није настојала да Кину претвори у своју колонију.

Под руководством и озбиљном материјалном подршком Коминтерне, његова партија је реорганизована у моћну снагу, а комунисти су дуго имали значајан утицај у Куоминтангу. Под утицајем Октобарске револуције на прелазу из 1910-их у 1920-те, будући вођа КПК, Мао Цедонг, такође прелази на комунистичке позиције.

Исту ситуацију видимо у Вијетнаму и  Куби: ни Хо Ши Мин (који се придружио ФЦП након што су вође Антанте игнорисале његова писма по питању индокинеских колонија) ни Фидел Кастро (који се придружио комунистима након победе револуције на Куби) нису првобитно били комунисти.

Суочени са империјалистичким силама, њиховим интересима и неспремношћу да реше питање националног ослобођења, они су самом логиком борбе били принуђени да се придруже комунистима и окрену најмоћнијој и организованој међународној сили која се доследно залагала за слободу и независности и која је била у стању да пружи материјалну подршку – Совјетском Савезу.

Међутим, Совјетски Савез никада није настојао да потчини ове покрете и претвори њихове регионе у своје колоније. СССР није непринципијелно и неселективно подржавао било ког противника запада под паролама апстрактног напретка и борбе за мир, за разлику од модерних капиталиста који то чине да би прикрили своје империјалистичке амбиције. 

Чак и у време успона социјализма, комунисти су наглашавали потчињавање народноослободилачке борбе циљу пролетерске револуције. Већ двадесетих и тридесетих година прошлог века је примећена опасност од исламизма. „КП“ се позива на програм Коминтерне, али су одлучили да прећуте Лењинове тезе о националним и колонијалним питањима усвојене на Другом конгресу Коминтерне. Ове тезе прецртавају читаву разрађену шему „КП“ у којој паролашење о националноослободилачкој борби на крају доводе до подршке Хамасу:

„Што се тиче заосталијих држава и нација... посебно је важно имати на уму...

  – друго, потреба за борбом против свештенства и других утицајних реакционарних и средњовековних елемената у заосталим земљама...

 – треће, потреба за сузбијањем панисламизма и сличних токова, који теже да споје ослободилачки покрет против европског и америчког империјализма са покушајем јачања позиција ханова, земљопоседника, мула итд.”

Даље, поред тога што ове тезе наглашавају проблем Палестине и ционизма, чак и по питању привремених споразума, па чак и савеза са буржоаском демократијом у колонијама (што Хамас није), Коминтерна захтева да се са њом не спаја под свим околностима, већ да се очува независност пролетерског покрета „чак и у његовом ембрионалном облику”. Узмимо, на пример, чланак „Ислам“ из 29. тома Велике совјетске енциклопедије, 1. издање, објављеног 1935.: 

„У контексту опште кризе капитализма, која је појачала притисак империјалиста на колоније и зависне земље, реакционарне активности муслиманских организација су још раширеније. Конкретно, криза је чак довела до стварања посебних организација које, засноване на принципима ислама, под маском „милостиње“, настоје да обману радне масе дајући им милостињу и преусмеравајући њихову револуционарну енергију у погрешном правцу. [сетиmo се како је настао Хамас – ПС] ... Генерално, јачање реакције увек је праћено све већим значајем муслиманских организација... Империјализам у земљама ширења ислама користи трендове као што су панисламизам, пантурцизам итд. На пример, британски и јапански империјализам користили су панисламизам... Сличне тенденције су присутне и у заједничком деловању британског империјализма и муслиманског свештенства у iрачком, tурском и iранском Курдистану. Недавно је муслиманско свештенство, борећи се са порастом револуционарних покрета у колонијалним и зависним земљама, обојило учење ислама и поступке његових оснивача наводно комунистичким тоновима [у истом духу гласна је реторика модерних исламиста о „ борба против колонијализма“, „револуција“, „ослобођење“ итд. – ПС].“

Постојање социјалистичког блока омогућило је да се пружи озбиљна подршка, али та подршка је дошла тек када су снаге којима је намењена биле оријентисане према СССР. Тада је борба заиста била у интересу социјалистичких земаља.

„...не треба да подржавамо сваку борбу против империјализма. Нећемо подржати борбу реакционарних класа против империјализма; нећемо подржати устанак реакционарних класа против империјализма и капитализма” – В. И. Лењин. Карикатура марксизма и империјалистичког економизма

Треба запамтити да су историјски империјалисти више пута користили националноослободилачке покрете за своје интересе. На пример, после Првог светског рата земље Антанте су покушале да поделе Турску и претворе је у своју колонију под паролама националног ослобођења Јермена и Грка. Бољшевици су подржавали турске националисте не зато што су ценили националну независност турског народа изнад оне јерменског или грчког народа, већ зато што је ово питање било само параван за империјалистичку експанзију Француске, Италије и Британије.

Кроз историју Совјетског Савеза, капиталисти су подржавали антисовјетске покрете који су своје намере такође скривали у реторици националног ослобођења.

Као што видимо, ни у совјетском периоду, тактика комуниста у вези са народноослободилачком борбом није се сводила на подршку било каквим снагама које су покретале пароле које су само по форми биле антиимперијалистичке. И обрнуто: када је СССР, у каснијим фазама свог постојања, почео неселективно да подржава различите снаге (као у случају Ирана), комунисти су били поражени.

Позивајући се на Коминтерну и совјетски период, „КП“ не схвата да ни Коминтерна ни СССР данас не постоје. Комунистичка интернационала је била јединствена светска организација комуниста која је координирала њихове активности. Совјетски Савез је био највеће упориште социјализма, кичма комуниста, који их је заправо подржавао широм света. Највећа држава на свету била је социјалистичка држава. СССР је улио огромна средства у међународни комунистички покрет.

Данас је ситуација потпуно другачија: комунисти су лишени свог теоријског и организационог јединства, а Совјетски Савез и земље бившег социјалистичког блока замењени су буржоаским државама.

У овим условима потребно је посебно водити рачуна о односу према различитим политичким снагама и разјаснити њихову класну суштину. 

Питање Палестине и Хамаса није изузетак. У овом конкретном случају, то значи да се под маском „борбе против ционизма“, „подршке палестинском покрету“ и гнева (сасвим оправданог) због смрти цивила у Гази, комунисти увлаче у подршку Хамасу и оправдавање исламског фундаментализма. Када комунисти некритички прихватају пароле разних политичких снага, они доприносе расту утицаја ових снага и прелазе на позиције опортунизма. 

„КП” наводи да ако су буржоаски медији против Хамаса, то је разлог више да их комунисти не осуде. Заиста, на Западу се одвија прави информациони рат због борби у Гази. Али то не значи да комунисти треба да се уздрже од анализе било које стране због деловања друге стране.

Ово је посебно важно јер сви буржоаски медији немају негативан став о Хамасу. На пример, у прокинеском блоку земаља, посебно оних са муслиманским становништвом, многи медији такође осуђују акције Израела. У таквим земљама, комунистичка подршка апстрактном „палестинском покрету“ значи праћење буржоаске агенде. 

Позивајући се на популарност исламског фундаментализма, „КП“ говори о потреби борбе против њега, да би неколико реченица касније изговорио ове речи: „Ако комунисти у овој конкретној историјској ситуацији верују да је главни непријатељ политички ислам, то значи  да су помешали суштину са појавом ствари“.

На крају крајева, када је реч о преговорима Хамаса са Израелом, његовим везама са Ираном и међународним ултра-радикалним исламским покретом уопште, „КП” ћути или помиње неке тачке укратко, само из формалности. 

Позиција замагљивања суштине „палестинског покрета“ и негирања огромног утицаја исламског фундаментализма у њему, посебно у региону конфликта, само значи подршку другом табору капитализма. Социјалшовинисти такође следе ову линију јер су заинтересовани да подрже кинеско-руски блок (а самим тим и Иран и Хамас) као „прогресивне снаге“. Недостатак објективне анализе ситуације у Гази им иде на руку.

Да ли недвосмислена негативна позиција комуниста о Хамасу значи да је то антипалестински став? Да ли треба да заташкамо улогу Хамаса и сакријемо је иза апстрактних фраза о „палестинском покрету“? Никако!

Напротив, комунисти олакшавају свој рад на организовању и агитацији када заузимају јасне ставове о сваком проблему дана, не подлежу буржоаској пропаганди и не придружују се струји присталица једног од империјалистичких блокова.

2.2. Теза: "Хамас се залаже за ослобођење Палестине”

Раније смо видели да Хамас представља интересе крупног капитала и да говори са реакционарних позиција исламског фундаментализма. Међутим, буржоаска суштина овог покрета се такође користи да би се „исламски покрет отпора“ приказао као умерена организација која се „само“ залаже за независност, независну државу, чак и ако је буржоаска:

„Нема објективног разлога зашто национално ослобођење треба схватити као међуфазу, а не као елементарни стратешки циљ социјалистичке стратегије. Наравно, то не значи да у случајевима сумње не треба поздравити и подржати национално ослобођење под буржоаским окриљем, да би се онда кренуло у борбу против нове буржоаске државе.”

Прво, Хамас заиста заговара борбу за независну и буржоаску палестинску државу. Али какав би то буржоаски режим био? 

„Како би изгледала Палестина ослобођена окупације под вођством буржоазије?“, пита се "КП" и... показује на Египат, Јордан и Либан. С правом истичући да је рушењем колонијализма успостављена диктатура капитала и да није довела до значајно бољег живота милиона радних људи у овим земљама и да комунисти нису успели да развију праву стратегију. „КП“ у суштини предлаже да се понове њихове грешке.

Пример живота под исламском фундаменталистичком влашћу је Појас Газе, где милиони људи живе у стању хуманитарне кризе, сиромаштва и незапослености, док је озлоглашени Хамас претворио ту територију у уносан посао, зарађујући стотине милиона долара.

Други пример је Иран. Режим „Исламске републике“ је такође буржоаски, али нема говора о буржоаско-демократским слободама. Овај капиталистички режим, који је по много чему близак фашистичком, прибавља огромне профите из стања на светском тржишту, од продаје сирове нафте и њених производа. 

Ово, у комбинацији са другим факторима, омогућава иранском монополском капиталу да активно промовише своје интересе у региону, постајући регионални империјалиста и пружајући огромну финансијску подршку оним снагама које пристају да раде са Ираном, као што је Хамас. 

Па ипак, „КП“ превиђа Иран, иако Хамас највише зависи од ове земље, а не од горепоменутих земаља.

„КП“ је ухваћена у шематски приступ питању борб за национално ослобођење, сматрајући да ако Палестинци немају своју независну државу, а Хамас заступа интересе буржоазије и заговара оружани отпор, онда овaj покрет треба гледати као недвосмислено прогресиван, без обзира на његове ставове и активности. 

„Не само да такве снаге [Хамас или Палестински исламски џихад**] неће моћи да донесу социјалистичку револуцију, оне ће вероватно једног дана деловати као њени смртни непријатељи и учинити све што је у њиховој моћи да је спрече. – пише наивно „КП”, као да се комунисти никада раније нису суочили са исламским фундаментализмом.

Друго, историја показује да исламски радикали никада нису чинили уступке комунистима и да никада то нису ни планирали. Већ у првом Хамасовом програмском документу, њиховом првом статуту, експлицитно је наведено противљење комунистима.

Илустративан је пример Народног фронта за ослобођење Палестине (ПФЛП), некадашње марксистичко-лењинистичке групе која је такође следила Иран и постала марионета Хамаса. Сада оплакују смрт Иранског председника Ибрахима Раисија, који је директно умешан у погубљења хиљада људи, укључујући и комуниста, као и смрт једног од Хамасових лидера, доларског милијардера Исмаила Ханијеа, који је проглашен за „мученикa“. 

Дакле тај исти Иран, који стоји иза ПФЛП-а и Хамаса, води реакционарна група капиталиста, отворено је антикомунистички, одговоран је за тортуру и масовна погубљења десетина хиљада комуниста из Народне партије Ирана и других комунистичких организација.

Можда „КП“ сматра да ће Хамас после хипотетичке победе над Израелом и успостављања „нормалне“ буржоаске државе у Палестини дозволити комунистима да ураде нешто као признање за њихове заслуге и „учешће у покрету“.

Оно што Хамас планира да успостави у Палестини након хипотетичке победе над Израелом је исламска држава, што се може и прочитати у њиховом статуту. Како буржоаско-демократске слободе могу функционисати у исламској буржоаској држави? Опет, пример је Иран, где су се исламисти „захвалили” левичарима, а посебно комунистима Тудех партије, репресијом над десетинама хиљада људи после револуције 1979. године.

Ово је било упркос чињеници да је Тудех партија Ирана такође помогла исламистима да стекну власт и то по налогу Совјетског Савеза. Како показују истраживања и мемоари учесника, Централни комитет Комунистичке партије совјетског савеза није имао информације о стварном стању ствари у Ирану у време револуције. То је довело до потцењивања утицаја шиитског свештенства, које је шах подржавао у њиховој борби против комуниста, и до прецењивања утицаја комуниста, који су били дубоко у подземљу. Вођена жељом да се по сваку цену избегне понављање пуча из 1953. године, када је погрешна тактика удаљила широке масе од комуниста, КПСС је захтевала да Тудех подрже слогане Хомеинија и његових следбеника. Чак и након револуције, левици је практично било забрањено да предлаже сопствене кандидате за председника јер су сви кандидати морали да подрже Хомеинијеве идеје. 

Када је ЦИА пренела исламистима податке о совјетском финансирању Тудеха, добијене од пребега Кузичкина преко британске обавештајне службе, исламски фундаменталисти нису направили никакве уступке. Напротив, ова информација је коришћена за репресију, у којој су десетине хиљада комуниста прогањани, а партијски лидери или побијени или присиљени под тортуром да се пред народом прогласе „издајницима“, „шпијунима“ и „непријатељима ислама“ испред камере.

Исламски радикали су толико непринципијелни да су репресирали не само левичаре и комунисте већ и њихове колеге исламске теологе. На пример, један од „великих ајатолаха“, Мохамед Казем Шариатмадари, који је спасио Хомеинија од смртне казне 1960-их, критиковао је његове ставове после револуције у Ирану. Хомеини је „захвалио“ свом спасиоцу тако што му је одузео теолошку титулу и ставио га у кућни притвор до његове смрти. Други теолог, Мухамед Ширази, такође је ухапшен од стране режима и умро је у затвору.

Ово нам показује да је религија идеолошко покриће за сасвим приземне интересе крупног капитала. Међутим, скоро све ове информације су некако прошле мимо „КП“.

2.3. Теза: „Рат у Гази је рат за национално ослобођење, а не империјалистички сукоб“

Представљајући Хамас као позитивну силу, „КП“ настоји да тренутни сукоб прикаже као „нормалну“ борбу за национално ослобођење у којој је све „очигледно“: „палестински народ“ користи сваку силу да подржи своју борбу, а комунисти  их морају подржати у њиховој борби против империјализма. 

„КП“ упућује читаоце на Марксов став о Ирском питању. Они који се противе овој позицији приказани су као левa девијација: 

„...за нас је такође питање оправдања марксистичко-лењинистичке анализе империјализма и наше концепције револуционарне стратегије против леве девијације која на крају штети комунистичком покрету.” 

Постоји алузија на дискусију између Владимира Лењина и Розе Луксембург о националном питању, у којој се Лењин успротивио њеном „левичарском” застрањивању и бранио фундаменталну могућност праведних ратова за национално ослобођење под капитализмом. „КП” преноси идеју да је осуда исламских фундаменталиста који наводно представљају становнике Палестине негирање националноослободилачког карактера актуелног сукоба, као и могућности таквих ратова у овој ери. Они тврде да је то у супротности са ставом класика Mарксизма-Лењинизма о националном питању.

Међутим, ако читамо дела класика, видимо да Лењин, на пример, није био равнодушан према силама које ће водити ову борбу. Већ смо га цитирали горе о односу комуниста према побуни реакционарних класа. Испитујући положај Луксембург у делу „Право нација на самоопредељење“, Лењин више пута указује на опасност од потчињавања пролетаријата буржоазији у овој борби:

„Буржоазија увек у први план ставља своје националне захтеве, и то категорично... За пролетаријат је, међутим, важно да ојача своју класу против буржоазије и да образује масе у духу доследне демократије и социјализма... Са оправдањем да су њени захтеви „практични“, буржоазија потлачених нација ће позвати пролетаријат да безусловно подржи њене тежње... [ово је слично ситуацији у Палестини, где се агресија Израела користи као оправдање за безусловну подршку интересa исламских радикала – ПС]...Пролетаријат се противи таквој практичности. Признајући једнакост и једнака права на националну државу, он изнад свега цени и ставља на прво место савез пролетера свих нација, и процењује сваки национални захтев, сваку националну одвојеност, из угла борбе радничке класе [нагласак наш – ПС].“

Лењинистички поглед нужно укључује потребу да се дистанцирамо од непромишљене подршке било каквим капиталистичким захтевима потлачених нација само зато што су потлачене нације: 

„Интереси радничке класе и њене борбе против капитализма захтевају потпуну солидарност и најближе јединство радника свих нација; захтевају отпор националистичкој политици буржоазије сваке националности. Дакле, социјалдемократе би одступиле од пролетерске политике и потчињавале раднике политици буржоазије ако би одбациле право нација на самоопредељење, односно право потлачене нације на отцепљење, или ако би да подржали све националне захтеве буржоазије потлачених нација“.

Ако радници по овом питању попусте пред национализмом, ако националноослободилачку борбу замене захтевима да се из разних разлога приклоне неком од табора капитала (као што то чини „КП”), они цепају радничку класу и олакшавају  капиталистимa да разједине раднике:

„У сваком случају, најамни радник ће бити предмет експлоатације. Успешна борба против експлоатације захтева да пролетаријат буде ослобођен национализма и да буде апсолутно неутралан, да тако кажемо, у борби за превласт која се води међу буржоазијом различитих нација. Ако пролетаријат било које нације пружи и најмању подршку привилегијама своје „сопствене“ националне буржоазије, то ће неизбежно изазвати неповерење код пролетаријата друге нације; то ће ослабити међународну класну солидарност радника и поделити их, на радост буржоазије“.

Ако то питање размотримо конкретно, у контексту актуелног сукоба, видимо да Хамас води реакционарну политику, обмањујући палестинске Арапе, чинећи их саучесницима и жртвама свог напада од 7. октобра, и на крају изнад свега брани интересе капитала.

Ова позиција не пориче могућност националноослободилачких ратова под империјализмом. Напротив, управо зато што су такви ратови могући, комунисти морају пажљиво анализирати текући сукоб, узети у обзир интересе свих укључених страна и размислити о тактици деловања.

То не значи ни да комунисти негирају постојање проблема националног ослобођења у региону. Као спољашња манифестација овог проблема у Палестини, садашњи рат у Гази је израз противречности између израелске и палестинске буржоазије, између зараћених империјалистичких блокова, али то није нужно рат за национално ослобођење.

„КП” покушава да оповргне чињеницу да је овај сукоб део конфронтације међународних капиталних група:

„Једно је рећи да се главни империјалистички сукоби огледају у сваком појединачном сукобу. Сасвим је друго тврдити да ове глобалне линије сукоба чине суштину локалног рата или сукоба (као што је несумњиво случај у Украјини или Тајвану, на пример), или чак деградирати зараћене стране у пуке марионете великог империјалистичког центрa... рат је колонијални рат са израелске стране и рат за национално ослобођење са Палестинске стране. Следи да у суштини то није сукоб између империјалиста око прерасподеле света.”

Ово чине као покушај да се рат у Гази представи као сукоб који се разликује од других конфликата нашег времена (пре свега руско-украјинског), и у којем главну улогу играју не интереси капитала, већ „ослободилачка борба“. 

Да ли је сукоб у Гази део борбе између ривалских империјалистичких блокова? Иза леђа израелске буржоазије и Хамаса стоје велики империјалисти који су заинтересовани да тензије у региону одрже на врхунцу. 

Палестина, као и Блиски исток у целини, одавно је подељен на различите зоне утицаја и представља бојно поље империјалистичких сила. Постојање извесне независности непосредних учесника не само да то не оповргава, већ  нас управо супротно чини двоструко опрезним у анализи актуелног сукоба.

Десетог септембра 2023. потписан је споразум између Индије, Сједињених Држава, Европске уније, Саудијске Арабије, Арапских Емирата и Јордана о трговинској рути Индија-Саудијска Арабија-Израел-Грчка преко копна и преко Црвеног мора. Следећег дана турски председник Ердоган је одбацио планове јер је рута заобилазила Турску.

Месец дана касније, Хамас је започео своју операцију, дестабилизујући регион и ефективно пресецајући копнени пут. Истовремено, проирански Хути су напали бродове у Црвеном мору. Комбинација ових догађаја приморала је партнере да одложе пројекат.

И Израел и Хамас себе приказују као жртве. Руководство Хамаса се, објашњавајући разлоге напада, прогласило борцем против окупатора и браниоцем Палестинаца од „ционистичке колонијалне окупације”, као и браниоцем свих муслимана чије је свето место, јерусалимска џамија Ал Акса, оскрнављено од стране израелаца.

Израелски премијер је, са своје стране, рекао након напада да мора постојати „моћна освета за овај црни дан”: „Осветићемо се за све младе људе који су изгубили животе. Гађаћемо све Хамасове позиције. Претворићемо Газу у пусто острво.”

Капиталисти који на обе стране стоје иза њих користе овај сукоб да се представе као борци за мир и правду.

Арапске и муслиманске земље су углавном осудиле Израел и позвале на преговоре. Неке земље, укључујући Јордан, Јужну Африку и Турску, повукле су своје изасланике из Израела. Иран је више пута изражавао подршку Палестинцима и претио да ће интервенисати ако Израел започне инвазију на Газу. У априлу ове године, као одговор на израелски напад на иранску амбасаду у Дамаску, Иран је, заједно са својим савезницима, покренуо ракетни напад на Израел.

За разлику од већине земаља „муслиманског пола“, Азербејџан је иступио у корист Израела. Прошлог фебруара, председник Азербејџана Илхам Алијев састао се са израелским председником Јицаком Херцогом. Истог месеца Азербејџан је постао главни снадбевач нафте за Израел.

Непосредно након олује Ал Акса, западни империјалистички блок је осудио напад и изразио подршку одговору Израела. Касније, након што су се у медијима појавиле и прошириле информације о погибији цивила, лидери неких западних земаља почели су да дају изјаве о неприхватљивости колективне одговорности. 

Премијер Канаде је изразио потребу да подржи и пружи помоћ народу Газе. Белгијски лидери назвали су акције Израела бездушном, крвавом кампањом. Шпански премијер Санчез разговарао је са белгијским премијером Александром Де Круом на граничном прелазу Рафа и описао акције Израела као неприхватљиво дискриминаторно убијање недужних цивила, укључујући хиљаде деце.

Француски председник Макрон издао је саопштење у којем је рекао: “Борба против терора не значи сравњавање Газе”. Као резултат тога, чак су и САД почеле да спуштају залихе хране у Газу, што је изазвало негативан одговор Израела. Први министар Шкотске Хамза Јусаф позвао је на стварање хуманитарног коридора у Гази, рекавши да је колективно кажњавање њених два милиона становника неприхватљиво. Према анкетама са почетка 2024. генерално позитивни ставови према Израелу могли су се наћи само у Сједињеним Државама.

Кина је формално заузела неутралан став, осуђујући ескалацију и позивајући на преговоре. Званичници кинеског министарства спољних послова истакли су да су „пријатељи и Израела и Палестине“. Ипак, Кина је више пута изразила подршку Палестини. Министар спољних послова Ванг Ји је истакао да је сукоб „трагедија за човечанство“ и да „неправда учињена палестинском народу мора бити исправљена“.

Као што смо већ поменули, у Кини су се водили преговори између представника палестинских фракција. То није спречило кинеске компаније да снабдевају Израел беспилотним летелицама за Израелске одбрамбене снаге које су коришћене за ударе на Газу. 

Авганистан, који контролишу талибани** и који такође припада кинеском блоку, осудио је акције Израела.

Руски председник Владимир Путин назвао је напад Хамаса „без преседана по својој бруталности“ и препознао право Израела да се брани, али је позвао на дводржавно решење за окончање сукоба. 26. октобра 2023. делегација Хамаса на челу са Марзуком је стигла у Русију. Крајем 2023. министар Лавров је указао да су циљеви Израела у Гази упоредиви са циљевима Русије у Украјини.

Јужноафричка Република, чланица БРИКС-а, позвала је на деескалацију и окривила Израел за сукоб. Крајем 2023. године, Јужна Африка је поднела захтев Међународном суду правде УН оптужујући Израел за геноцид. Ирска, Белгија, Словенија и Шпанија подржале су наводе Јужне Африке. Међу чланицама БРИКС-а, једино је Индија изразила општу подршку Израелу.

Рат у Гази је на крају оштетио амерички утицај у региону, поделио западни империјалистички табор и ојачао опозициони блок, који укључује Иран, Кину и Русију, као и регионалне снаге.

На основу става “КП”, они подржавају Хамас у овом сукобу, а на међународном плану саосећају са Ираном, Русијом и Кином:

“Чињеница да се палестински покрет окреће капиталистичким државама у региону и покушава да утиче на њихову спољну политику у интересу Палестине је нешто што ми као комунисти не можемо да осудимо. Осудити је и тако саботирати националноослободилачку борбу, док ми сами живимо у земљи чије је национално питање одавно решено, заиста би био израз шовинистичког става.”

“...неки комунисти су недавно изнели теорију да је рат у Палестини на крају израз глобалног сукоба између алијансе САД/НАТО с једне стране и блока око Русије и Кине с друге... једно је рећи да се главни империјалистички сукоби огледају у сваком појединачном сукобу. Сасвим је друго тврдити да ове глобалне линије сукоба чине суштину локалног рата или сукоба...” – наводи “КП”.

У 21. веку, када империјализам доминира планетом и свуда се дешава прерасподела већ подељеног света, капиталисти ривалских група користе сваку прилику да ојачају своје позиције и ослабе своје ривале. 

Чињеницу да ратови могу изгледати национално у облику, али у суштини бити империјалистички сукоби, поново је показао Лењин када је разматрао амерички револуционарни рат и упоредио га са Првим светским ратом:

„Енглеска и Француска су водиле седмогодишњи рат за колоније, односно водиле су империјалистички рат (који је могуће на основу ропства, или примитивног капитализма, као на основу високоразвијеног модерног капитализма). Француска је поражена и изгубила део својих колонија. Неколико година касније, северноамеричке државе су започеле рат за национално ослобођење само против Енглеске. Из непријатељства према Енглеској, односно у складу са сопственим империјалистичким интересима, Француска и Шпанија, које су још увек држале делове данашњег САД, закључиле су пријатељске уговоре са државама које су се подигле против Енглеске. Француске снаге су заједно са америчким победиле Енглезе. Овде имамо националноослободилачки рат у коме је империјалистичко ривалство доприносни елемент без велике важности, што је супротно ономе што имамо у рату 1914-16 (у коме национални елемент у аустро-српском рату нема велике важности у поређењу са свим одлучујућим империјалистичким ривалством) [нагласак наш – ПС].“ – В. И. Лењин. Јуниус памфлет

И српски социјалдемократи су разумели ситуацију коју је Лењин имао на уму. Упркос агресији Аустроугарске и угњетавању југословенских народа од стране Хабзбуршке монархије, они нису подлегли помами национализма. По избијању Првог светског рата, социјалдемократе Србије одлучно су се оградиле од шовинистичке политике српске буржоазије и солидаризирале са радничком класом Аустроугарске. Њихов став је подржао Лењин: 

„Социјалдемократе су извршиле своју дужност само када су се код куће бориле против шовинистичких страсти. А српски социјалдемократи су дали најбољи пример таквог испуњавања дужности.” – В. И. Лењин. Говор на предавању Г. В. Плеханова “О односу социјалиста према рату”, 1914. године.

У садашњем сукобу, као иу рату између Аустроугарске и Србије у Првом светском рату, видимо да „ослобођење“ игра улогу гласне пропагандне речи осмишљене да гурне емоције у први план, спрам све веће светске конфронтације између различитих империјалистичких блокова.

Из Лењинове анализе видимо да комунисти сваком сукобу приступају конкретно и у исто време дијалектички, не поричући ни принципијелну могућност праведних националноослободилачких ратова под империјализмом, ни могућу разлику између облика и садржаја савремених сукоба.

Али то се не уклапа у светоназор “КП“ који наводи да је то или глобални сукоб или “националноослободилачки рат“ и да нема средине. У овоме “КП“ чак противречи себи у истом чланку, јер разматра везе између великих империјалистичких сила и учесника у сукобу.

На крају, “КП“ закључује:

“...операција није била израз тренутног обрасца глобалне поделе између империјалистичких сила, већ је имала за циљ да разбије овај образац и промени међународну равнотежу снага на штету Израела.”

Већ смо видели да је у сукобу укључено много различитих страна: Хамас финансирају многи регионални играчи и он заступа њихове интересе, пре свега иранске. Израелски капитал представља главни ослонац САД и ЕУ у региону.

У овим условима, слабљење израелске буржоазије објективно иде на руку Турској, Ирану и њеним савезницима у виду Русије и пре свега Кине – главног конкурента америчком капиталу. Чак и уз извесну самосталност деловања, стране у овој борби укључене су у међународни сукоб империјалистичких блокова.

Са овом констатацијом, “КП“ себи контрира у буквално истој реченици. Ко има користи од “промене међународног односа снага на штету Израела [и са тим на штету САД и ЕУ]”? То је Кина и њени савезници. Ко је укључен у ову борбу? Конкурентске империјалистичке државе. Али они даље тврде... „операција није била израз тренутног обрасца глобалне поделе између империјалистичких сила.”

2.4. Теза: „Комунисти треба да подрже све који се боре против Израела, укључујући Хамас“

Користећи гласну популистичку реторику, “КП“ покушава да убеди читаоца да је Палестина толики светски проблем да превазилази све друге проблеме са којима се суочавају комунисти:

“Без победе палестинског ослободилачког покрета, није завршена ни светско-историјска борба народа против варварског система колонијализма, ни победа над апартхејдом у Јужној Африци и САД... Оно што се дешава у Палестини није рат између двe стране, које треба обе одбацити... већ колонијални рат око земље, етничко чишћење државе и геноцид. У геноциду не постоје “две стране“, постоје починиоци и жртве.”

Постоје тренуци који се могу описати само као хистерични:

“Негирати да је окупација Палестине проблем радничке класе целог света, на крају крајева, порицати да уопште постоје било какви заједнички интереси светске радничке класе (??? – ПС)”.

Овде се ради о покушају да се створи утисак изузетности тренутне ситуације. Утисак да се дешава нешто без преседана и где комунисти нужно морају да заузму страну “добра” (страну „палестинског покрета“, тј. Хамаса) и да се уједине са свима онима који се наводно залажу за „национално ослобођење“.

“Под овим условима, чак и доследно комунистичка снага је принуђена да у неким тачкама сарађује са другим организацијама отпора... одређени степен сарадње са Хамасом је могућ и треба га тражити у одређеним случајевима... Такав однос са буржоаским снагама отпора … јача могућност социјалистичке револуције… Темељни однос комуниста према овој борби не зависи од тога да ли је тренутно воде буржоаске или пролетерске снаге” – тврди „КП” покушавајући да докаже да сарадња са исламским фундаменталистима иде само у корист комунистима.

Иза гласних речи о међународној борби, светском значају Палестине, светској радничкој класи и савезима, “КП“ не увиђа да:

– Прво, не постоји “доследна комунистичка снага“ у самој Палестини, нити постоји Комунистичка партија, што је особина коју Палестина дели са већином других земаља у свету (укључујући Немачку);

– Друго, светски комунистички покрет за сада не представља никакву, мање или више јединствену, организовану и уопште утицајну снагу.

Могуће је озбиљно разговарати о тактикама и стратегијама деловања, правити компромисе и “сарађивати“ само ако је неко сила у политици. У случају комуниста, то можемо само ако постоји значајна организација на националном и међународном нивоу.

У супротном, не добијамо компромис, већ субординацију, постајање привеска јачој структури, што је у интересу свих капиталиста: у Гази, у Израелу, у Русији, у земљама ЕУ, у Кини итд. У случају Газе, пример је наводно “леви“ ПФЛП, који је директно учествовао у акцији 7. октобра.

“КП” наставља:

“Другови који препознају “раздвајање“ од Хамаса као предуслов за било какву изјаву... не разумеју... да је Израел, односно израелска монополска буржоазија, главни непријатељ палестинске радничке класе и народа, и да су у борби против овoг, астрономскo надмоћнијег противника, све силе ослободилачког покрета принуђене да своје слабе снаге усмере против овог непријатеља.”

Према “КП“, Хамас не само да води национално-ослободилачки покрет већ се бори и против израелске буржоазије.

Навођење „главног непријатеља“ (израелске буржоазије) против којег су „све силе ослободилачког покрета [укључујући Хамас и друге буржоаске покрете] принуђене да усмере своје слабе снаге“ је у ствари тактика подрепаштва, која представља Хамас као “добру страну“ и подржава било какве “антиизраелске снаге”.

Представљање питања на овај начин води само у подржавања других империјалистичких блокова. Оваквим изјавама “КП“ директно противречи принципима пролетерског интернационализма и прелази у табор социјал-шовиниста.

2.5. Теза: „Вођење  покретa може се постићи само радом са Хамасом“

На неким местима „КП“ признаје да се комунисти у Палестини морају борити и осудити Хамас како би га уклонили са положаја. Али онда предвиђа да они не смеју да ослабе покрет у целини, већ напротив, да активно учествују у њему, а да се сама борба мора одвијати искључиво у сфери економије и агитације:

„Да би оспорили Хамас за ово вођство, не постоји други начин за комунисте осим да буду на челу отпора против окупације. … То значи да се не потчињавамо Хамасу и развијамо сопствени програм... То значи да се боримо за економске реформе у интересу радничке класе чак и тамо где је Хамас на власти, да се боримо за уступке за осиромашене масе, ширећи на тај начин идеју социјализма и образовање маса“.

Као што видимо, потреба за борбом је формално препозната. Али како то треба спровести? „КП“ предлаже да се борба води без борбе:

„Да би оспорили Хамас за ово вођство, не постоји други начин за комунисте осим да буду на челу отпора против окупације. Овај начин не функционише кроз критику споља, већ само кроз борбу унутар покрета отпора, водећи рачуна да објективна конкуренција између различитих снага унутар покрета отпора не ослаби отпор у целини и тиме само користи окупаторима. Да је то случај, то би дискредитовало комунистички програм у очима народа.”

У стварној борби, у победама и поразима борбе, једна страна побеђује, а друга губи. „Бити у авангарди отпора“ заправо значи бити у авангарди отпора Хамаса, где његове вође једноставно не дозвољавају комунистима да се било шта „дискутује“.

„КП“ је заборавила да не говоримо о буржоаској демократији, већ о хиљадама фундаменталистичких милитаната и њиховом режиму у граду који је потпуно под њиховом контролом (захваћеном хуманитарном кризом и непријатељствима) и њиховим руковаоцима, из Ирана или негде другде.

Како „КП” замишља борбу без борбе, и то борбу која „не слаби отпор у целини”? Како замишљају борбу разнородних комуниста против Хамаса, који не само да пумпа новац са свих страна и контролише све активности у Гази, већ га индиректно подржава и Израел?

Такве гласне речи као што је „непотчињавање Хамасу и развијање сопственог програма, сопствене борбе и сопствених захтева“ прикривају најчешћи опортунизам:

„То значи борбу за економске реформе у интересу радничке класе чак и тамо где је Хамас на власти, борбу за уступке за осиромашене масе, ширећи на тај начин идеју социјализма и образујући масе.

Политички, „КП“ саветује комунисте да подрже Хамас, понекад бацајући гласне фразе „за показивање“, али никако не слабећи покрет у целини, и да раде само у економској сфери, тражећи „уступке“. Ово је програм односа са исламистима који је „КП” припремила за комунисте у региону. „КП“ се и даље усуђује да каже комунистима да „не треба да деле отпор“.

Али нису узели у обзир да то није тактика комуниста. Погрешност овог приступа показао је Лењин. Узмимо, на пример, његов рад „Шта да се ради?“:

„Мартинови и други економисти настављају да замишљају да „економском борбом против послодаваца и владе“ радници прво морају да скупе снагу (за синдикалну политику), а затим „пређу“ – претпостављамо из синдикалистичке „обуке за активност” социјалдемократској делатности!”

И шта сада видимо? Како се наводи у „КП“, пошто се Хамас објективно бори за прогресивни циљ националног ослобођења, неопходно је сарађивати са њима. Притом се не смеју критиковати да се покрет не би ослабио. Због сопствене слабости, једино што преостаје комунистима је да се упусте у економску борбу у очекивању да ће таква борба на неки начин агитирати масе за социјализам, а тиме у неком тренутку у будућности и руководство читавог покрета преузет ће комунисти.

Ова логика представља мењшевичку концепцију, пошто су комунисти у ствари позвани да капитулирају пред буржоазијом и не оспоравају њену доминацију.

„Мењшевици преко Мартинова говоре да је наша револуција буржоаска, да је понављање Француске револуције, а пошто је Француску револуцију, као револуцију буржоазије, водила буржоазија, нашу револуцију мора водити буржоазијa. „Хегемонија пролетаријата је штетна утопија...” „Пролетаријат мора да следи екстремну буржоаску опозицију” – пише Стаљин у предговору грузијском издању памфлета Каутског „Покретачке снаге и изгледи руске револуције.”

Читамо даље од Стаљина:

„По мишљењу мењшевика, либерална буржоазија и њени браниоци, кадети, не могу се назвати издајницима садашње револуције; они су савезници револуције. Зато их мењшевици подржавају и на изборима и у Думи. Мењшевици инсистирају да класна борба никада не сме засенити општу борбу. Зато позивају масе да се „удруже око целе Думе, а не само њеног револуционарног дела“.

Колико је упечатљиво да су ове речи у корелацији са оним што „КП“ сугерише:

„Подела отпора на основу идеолошких разлика, упркос јединству у стратешком циљу отресања колонијалног угњетавања, је секташтво и користи само владарима који ће учинити све да такве поделе промовишу и продубе.

Као и мењшевици, „КП“ предлаже да не засени заједничку борбу (заједно са Хамасом, заједно са палестинским исламским џихадом**, итд.) против „главног непријатеља“ – Израела. Слично, они предлажу да се уједине око „целог покрета“ уместо да бране комунистичку позицију и супротстављају се растућој популарности буржоаских снага.

Још једна занимљива ствар је како „КП“ карактерише Фатах и ​​ПЛО који води. Према „КП“, главни проблем није Хамас већ Фатах, који контролише једва трећину енклаве Западне обале:

„...комунисти налазе најгоре осуде за Хамас, али према свом главном ривалу, Фатаху, поступају са дечијим рукавицама... Упркос свему што је проблематично и вредно критике о Хамасу, Фатах је далеко већи проблем палестинске ослободилачке борбе .”

Није тешко претпоставити да ове гласне речи говоре за Хамас, који је протерао Фатах из Газе и већ 15 година тражи упориште на Западној обали. Без одбране Фатаха на било који начин, видимо да ове организације нису упоредиве по величини и утицају, али КП инсистира на томе да Фатах назове „већим проблемом“ од Хамаса, који је у стању да одржи десетине хиљада бораца.

Почевши од оптужби на рачун противника Хамаса, посебно на рачун свесних комуниста који одбијају да подрже буржоаску тачку гледишта и ћуте о исламским фундаменталистима, „КП“ коначно даје платформу да подржи Хамас, да са њим сарађује и на тај начин ангажује у подрепаштво, крећући се у одбрану позиција групе капиталиста иза Хамаса (Иран, Турска, Кина, Русија).

Штавише, ова позиција значи и подршку Израелској буржоазији, која је заинтересована за постојање ове организације као сталног извора напетости који јој омогућава да ојача своју моћ у Израелу, да ојача национализам, оправда раст монопола и војно индустријског комплекса, да скрене пажњу израелских радника и да подржи империјалистичке тежње западног блока у целини и Сједињених Држава посебно. Као што смо видели горе, то признају и представници саме израелске државе.

Цео њихов чланак је написан у ту сврху. Иако формално признаје да су Хамас и његови савезници буржоаске организације и да се комунисти морају борити против њиховог утицаја – али на строго ограничен економистички начин – „КП“ заправо брани ову организацију кроз читав чланак. Пошто је „Исламски покрет отпора“ за независност Палестине и против Израела, он мора бити безусловно подржан чак и ако се у будућности супротставља комунистима – то је логика „КП“.

„Тако је, немојте се мешати у наш покрет са вашом комунистичком агендом, него се концентришите на речи о економској борби, вичите гласније о ционизму, колонијализму, Западу и САД и подржите нас својим теоријским маневрима да не будемо спречени у прикупљању новца и ширењу нашег утицаја“, – то би био вероватан одговор Хамаса таквим људима.

Такве „препоруке“ из „КП“ ометају успостављање комунистичког рада у региону. Израелски комунисти се охрабрују да подржавају терористе и оправдавају њихове провокације. Ово израелској буржоазији даје изговор да забрани и масакрира комунисте у ратним условима. Комунисти у Палестини су позвани да оду и подрже Хамас до те мере да се добровољно пријаве за оружану борбу на њиховој страни, односно да постану слободни војници у служби капиталиста.

„КП” оптужује своје противнике да „негирају борбу” под маском супротстављања Хамасу. Сама „КП“ прокламује такво „признање борбе“ које се своди на подршку Хамасу и сугерисање да комунисти треба да буду део буржоаских снага.

III. Напад 7. октобра

Без обзира на дугу историју арапско-израелског сукоба, тренутна ескалација почиње 7. октобра, 2023., када су Исламски покрет отпора и његови саборци најавили почетак операције Олуја Ал-Акса.

“КП” у својим материјалима обраћа велику пажњу оправдавању подршке и сарадње са Хамасом, и осуђивању израелског ционизма и “насељеничког колонијализма”. Из неког разлога, они се још увек устручавају да испитају догађаје од 7. октобра и пратећих дана: „Ми не желимо да испитамо ову акцију са тактичког аспекта за ослободилачку борбу, до које мере јој је помогла или није.“

Они нису једини који то избегавају. Као што сво већ истакли у нашем чланку, организације као што су Комунистичка Партија Грчке и Комунистичка Партија Турске објавиле су изјаве у којима су осудили Израел у првим данима нако почетка актуелног сукоба, али није било процене Хамаса и напада 7. октобра.

Нити видимо било какву оцену у крајњем документу „Интернационалног митинга комунистичких и радничких партија“ одржаног у Измиру од 20 до 22. октобра 2023., који је скоро у целости био посвећен рату у Гази. У коначној декларацији о Палестини много је речено о Израелу и „солидарности са палестинским народом“, али апсолутно ништа о улози Хамаса у ескалацији конфликта. Коначно, у интервјуу са Политштурмом у децембру 2023., лидер Комунистичке партије Шведске се такође уздржао од испитивања октобарског напада.

Ипак, “КП” иде и даље од овога. Без обзира на буржоаску пропаганду, “КП” не само да ћути о Хамасу, већ покушава и да створи утисак да је тренутни сукоб започет од стране Израела, карактеришући га овако: „Геноцидни рат који је Израел ослободио у Гази током октобра“.

Ово ћутање је још несхватљивије јер смо ми у чланку „Рат на Блиском Истоку“ анализирали позадину овог сукоба и његове краткотрајне последице за укључене стране.

Хајде да се сконцентришемо на најбитније тачке.

3.1. Припремање и циљеви операције

Постоје информације да се Хамас припремао за 7. октобар  дуго и систематично. Тензија је расла у региону месецима пре догађаја 7. окторбра.

Након почетка сукоба, постало је очигледно да су тактике и технике коришћене у Олуји Ал-Акса (маневри, узимање таоца, итд.) били увежбавани годинама, и да је ИДФ био свестан повећања војне активности али да је одбијао да предузме било какву акцију.

Фактори који су томе доприносили били су погоршавајућа хуманитарна криза у Гази, политички сукоб у Израелу који је доводио у питање постојање Нетанјахуове власти, и нормализација односа између Израела и Саудијске Арабије. Неколико држава упозорило је на могућност ескалације, и израелске обавештајне службе истакле су израелску неспремност за потенцијални напад. 

Операција је темпирана да се поклопи са 50-огодишњицом рата из 1973. Поред гласних прокламација о “наставку револуције”, лидери Хамаса тврдили су да је узрок сукоба претња према Ал-Акса џамији у Јерусалиму, континуирана блокада Газе, и изразито незадовољство према зближавању арапских земаља и Израела. Овакав развој догађаја био је поздрављен од стране оних који су традиционално подржавали Хамас, укључујући Иран, Турску, Катар, и државе тзв. „исламског света“

Тактички, „операција“ је била милитантни упад дизајниран за изненађење и муњевиту брзину. Поред Хамаса, подршка и људство било је обезбеђено од стране Палестинског Исламског Џихада**, “левичарског” ПФЛП,  ДФЛП, као и још неколико сличних група.

Заузимање територије или насељених центара није ни био њихов циљ. То би било скоро немогуће, јер су добо наоружане Израелске одбрамбене снаге (ИДФ), подржане од стране Американаца и Европљана, у могућности да изведу стотине хиљада војника, имају стратешку предност, и могу да одбију разједињене паравојне групе које нису ни предвиђене за отворени сукоб.

Као што су накнадни догађаји показали, ово и јесте био случај: након опоравка од иницијалног јуриша, ИДФ је у року од пар дана гурнуо милитанте натраг у Газу, а онда започео потпуну офанзиву, бомбардујући град и заузевши већи део Појаса Газе.

Ово је био предвидљив исход: без обзира на неке иновативне технике (мсовно коришћење дронова коко би се уништила тешка опрема, тајно кретање кроз межу тунела, итд.), паравојне формације нису у могућности да се ефективно суоче са тешко наоружаном регуларном армијом са савременим оружијем, софистицраном логистиком и искуством борбе на тој територији.

3.2. Тероризам и „револуционарно насиље“

Како милитанти нису могли да заузму и задрже велике области због објективних разлога, њихов главни циљ је био да изазиву хаоса, поремете инфраструктур, и узму што је више могуће заробљеника како би их разменили за палестинске затворенике. Према неким извештајима, у напад су били многи милитанти из више од хиљаду заробљеника размењених за једног ИДФ војника 2011. године.

Више од 700 цивила су били убијени током напада, укључујући око 360 убијених током упада на музичкои фестивал. Након неког времена, појавили су се видеи у којима милитанти узимају таоце, пуцају у цивиле, и довршавају повређене. Све ово се противи лицемерним изјавама Хамаса, који тврде да је било само “случајног” убијања цивила.

У овом случају, занимљиво је – а и узнемирујуће – видети како људи који себе називају комунистима бране исламски фундаментализам од буржоаских медија и других комуниста.

„КП“ тврди да пошто оно што се одвија у Појасу Газе није рат већ геноцид, „колонијални рат“, у коме постоји агресор (Израел) и жртва (Палестинци и Хамас), „уопште нема смсла изједначавати шовинизам палестинских група са шовинизмом Израела“. Овако је „КП“ открио градацију шовинизма: неки шовинисти су бољи од других; неке шовинисте треба осудити, а друге подржати.

Где сте још видели комунисте како оправдавају убијање цивила од стране исламиста?

„Оно што покреће Хамас није жеља да истреби што је више Јевреја могуће, већ борба против ционизма и његове државе... Статут Хамаса из 2017. (за разлику од застарелог статута из 1988.) се труди да одвоји борбу против ционизма од борбе против Јудаизма, и такође експлицитно одбија антисемитизам. [22]  Не постоји аргумент за обацивање ових формулација као чисте дволичности“ – „КП“ тврди, као да једно искључује друго.

Напротив, њихова повезаност је потврђена од стране оба статута (сетите се препозавање палестинских Арапа као јединих „Палестинаца“ у члану 4 статута из 2017,) и од стране политичке праксе терора над цивилима. „КП“ наставља:

„То произилази из логике борбе да борци Хамаса некада убију израелске цивиле – али не зато што су Јевреји, већ зато што су држављани земље са којом је Хамас у рату.“

Овако се оправдава тероризам: цивилне жртве се прихватају једноставно зато што су „држављани земље са којом је Хамас у рату“.

Све ово упркос добро документованим чињеницама: више од 700 цивила било је убијено (међу њима 36 деце), и скоро 250 људи је заробљено у виду талаца. Тренутно, око 70 људи су и даље таоци, укључујући старе и децу. Већина људи убијених 7. октобра нису били капиталисти, буржоаски званичници или војници. Били су цивили.

Држављани других земаља такође су постали жртве: међу онима који су убијени и узети као таоци било је држављана Аргентине, Немачке, Кине, Русије, САД, Тајланда, Француске и других земаља. Шта ће немачки „КП“ рећи и реакцији на информацију о убиству Шани Луке, на пример, која је такође грађанин Немачке? Да је била репрезентативац „непријатељске државе“? Да ли је њена смрт била оправдана „интересима борбе“?

Такав одговор није у складу са комунистичком позицијом. Таква логика је лицемерна одбрана капиталистичких ратних злочина и не разликује се од аргумената буржоаске пропаганде, западне или источне. „ИДФ такође не бомбардује грађане Газе зато што су Палестинци, већ зато што подржавају Хамас, са којим је Израел у ратном стању,“ буржоаски медији ће одговорити.

Таква логика није само неприхватљива комунистима, већ се у суштини своди на подршку капиталистима (за шта „КП“ напада своје противнике). Према „КП“, овакве жрте су веома „логичне“ зато што говоримо о „непријатељској држави“.

Такво резоновање само лошава израелске комунисте подршке од стране радника и излаже их прогону од стране буржуаске државе.

Комунистичка позиција осуђивања цивилних смрти не долази са стране буржоаског пацифизма и сентиментализма. Према позицји интернационализма и радничког братства, комунисти се морају супротставити лажном „прагматизму“ и процењивању живота радника различитих народа као „више“ или „мање“ битних за борбу.

У време писања, процењује се да је 35,000 људи умрло у Гази, укључујући 13,000 деце. Више од 78,000 људи је повређено. Скоро два милиона људи постали су избеглице. Ови злочини су одговорност буржоаске власти Израела и владајуће капиталистичке класе, вођене од стране доларског милионера Нетанјахуа.

Ипак, смрт ниједног палестинског радника није разлог за позивање на подршку исламском фундаментализму, као што ниједна смрт израелског радника не треба да води ка подршци израелском капиталу.

Позиција осуђивања злочина ИДФ и прикривања злочина Хамаса је она коју израелска буржуазија сматра погодном за себе, зарад дискередитовања комуниста и левице унутар државе.

Уместо да се ограде од тероризма исламистичких радикала, стављајући у први ред независне слогане борбе против рата и борбе Палестине без Хамаса, гурајући напред своју линију и политику, комунисти Палестине и Израела претворени су у подршку и извршитеље слогана социјал-шовинизма: „борите се за било какву Палестину, осудите само израелске нападе и оправдавајте жртве међу непалестинцима“.

Ово се користи од стране израелске власти и израелских националиста, да се комунисти представе као агенти Хамаса.

Небитно које лажи се шире од стране западних империјалиста и њихових медија, комунисти не смеју спустити на ниво подршке убијања цивила и узимања талаца од стране радикалних исламиста. 

3.3. Резултати операције

Као реултат упада Хамаса и накнадног узвраћања ИДФ, десетине хиљада људи убијено је у Гази и стотине хиљада су постале избеглице. Појас Газе је у рушевинама и пролази кроз хуманитарну кризу гору од било чега што је раније искусио.

У исто време, упркос томе што је израелска власт декларисала рат „до уништења хамаса и ослобођења свих талаца,“ ниједан од ових задатака није испуњен: уништење Газе није резултирало елиминацијом милитаната, и значајан број талаца наставља да борави у заробљеништву.

Олуја Ал-Акса је поново показала немогућност буржоаске државе да се ефективно сукоби са тероризом: велика сума новца која се троши на финансирање војске и снага безбедности нисје биле способна да спречи овај напад.

Провокативна акција Хамаса, са циљем застрашивања и узимања талаца пре него народног ослобођења, учинила је рад комуниста у региону тежим и није користила радницима Палестине и Израела.

3.4. Ко има користи од конфликта у Гази?

Хамас. Након напада на Израел, финансијска помоћ Хамасу повећала се драматично и, у само првим месецима рата, исносила је стотине милиона долара. Лидери арапских и муслиманских земаља изашли су у подршку „отпора“, што је довело да драстичног захлађења односа са Израелом (што је био и један од циљева операције). Кријући се иза десетине хиљада људи из Газе, Хамас је створио имиџ „бораца за сободу“ и „светаца“ у очима милиона људи, увећавајући сопствени утицај.

Капиталисти Израела. Пре конфликта, Израелска власт била је у политичкој кризи. Њена популарност била је веома ниска и опозиција је јачала. У пролеће 2023., догодио се генерални политички штрајк у Израелу усмерен на дискредитацији Нетанјахуове власти.

Шта видомо након 7. октобра? Спасоносан, овај напад помогао је Нетанјахуу да састави владу, која је до скоро била лишена поверења израелског друштва, постао је центар националног јединства и још једном потврдио исправност алоцирања великих сума новца за војне потребе.

Израел је прогласио мобилизацију и формирање “власти националног јединства”. Израелски медији почели су да дистрибуирају патриотске видее мобилизације резервиста, по које су чак салали авионе у европске државе. Као и са другим империјалистичким ратовима, утицај националне и шовинистичке реторике у општој јавности увећао се драматично.

Захваљујући акцији 7. октобра, израелски премијер Нетанјаху био је у стању да повећа своју популарност на неко време. Па ипак, само три месеца након што је израелска осветничка агресија отпочела, његова продршка је драстично опала. Маја 2024., протести против власти поново су почели, сада пропраћени захтевима за ране изборе и ослобађање талаца. Без обзира на људске губитке и оштећење репутације, израелска буржуазија је успела да привремено скрене пажњу са нестабилности власти.

Капиталисти арапских и муслиманских држава. Већ смо горе поменули да скоро сви лидери „исламског света“ подржавају Хамас. Они су покушали не само да ојачају своју позицију унутар њихових држава, замагљујући класне противречности гласним речима о „исламској солидарности“ и шовинизмом према јеврејској популацији, али такође и изван, покушавши да играју на противречности између САД, Израела, и других земаља у региону. У Турској, на пример, председник Ердоган појурио је да увећа своју популарност са популистичком реториком против Израела. У исто време, Туркса наставља да осигурава транзит азербејџанске нафте до Израела.

Катар је понудио своје посредовање, маневришићи између САД, Израела и арапских држава, и Саудијска Арабија такође маневрише између САД и Кине.

Кинески капитал и про-кинески блок земаља. Бомбардовање Газе је озбиљно нарушило репутацију Израела, државе зависне од Западног блока, и тако ослабило утицај Сједињених Држава и Европске уније, главних конкурената кинеског империјализа.

Као што смо раније писали, трговинска рута која заобилази кинески „Нови пут свиле“ требало је да прође кроз Израел. Упркос „антизападној неутралној“ позицији и пропалестинској, реторици, Кина је наставила да тргује са Израелом и довела свој увоз добара из Израела на рекордни ниво у раној 2024. Комерцијални саобраћај у израелској луки Хифа је већински контролисан од стране кинеског капитала.

Марта 2024, јеменски Хути, који су веома анти-израелски орјентисани, прокаламовали су да неће бомбардовати кинеске и руске бродове који пролазе кроз Црвено море. 10% глобалне трговине пролази кроз воде овог мора. На самиту са лидерима УАЕ, Бахреина, Туниса, Египта, и других арапских држава у Пекингу маја 2024., Кина је позвала арапске земље да ојачају сарадњу са Кином у сфери трговине, енергетике, и здравства.

Као што можемо да видимо. Кинески империјалити искористили су овај конфликт како би ослабили своје ривале и промовисали своје интересе у региону.

Руски капитал. Руски званичници су више пута изразили своју подршку према Палестини, и ово изазива повољне реакције руских партнера у централној Азији и Блиском истоку. На пример, портпаролка руског Министарства Спољних Послова Захарова се захвалила Хамасу за ослобођење два руска таоца.

Упркос овоме, Русија не намерава да поквари односе са Израелом: руски амбасадор у Израелу одбацио је оптужбе о подршци Хамасу. Такође, рат у Гази дозволио је скретање пажње западних држава и медија са Украјине на Палестину.

Ситуација је такође успорила процес интеграције западних земаља и њихове кохезије као блока, који је јачао на темељима опозиције према Русији. Ово је било очекивано, на пример у причи о захтевима да Међународни кривични суд  изда налоге за хапшење лидера Израела и Хамаса. САД и саборци Израела су се томе оштро противили. Претходно, Међународни кривични суд је издао налог за хапшење руског председника.

Капиталисти Европе и десне и „леве“ партије које они финансирају. Још од пандемије корона вируса, Европска унија је ушла у кризну фазу.  Руско-украјински проблем ујединио је ЕУ земље на неко време, али ефекат је био краткотрајан. Текућа економска криза и њене последице довеле су до тога да је 2024. популарност ЕУ политика и мера била мања него 2022.

Догађаји 7. октобра и израелске контра офанзиве постали су још један фактор поделе унутар европске политике. У периоду пре европских избора, представници десне и „леве“ опозиције владајућих партија брзо су ово искористили.

Крајња десница искористила је конфликт у Гази да критикује деловање своје власти и ЕУ и да појача анти-мигрантску и про-израелску реторику. Слично, протести пољопривредника широм Европе искоришћени су за критику аграрну политике  ЕУ, која је смањила приход европских пољопривредника. Како су избори европског парламента и избори у француској показали, крајња десницаа је озбиљно ојачала своју позицију у Европи, посебно у Немачкој и Француској, водећим ЕУ земљама.

За узврат социјалдемократе, социјал-шовинисти, и разни ултралеви радикали у опозицији су искористили недоследне позиције европских земаља о рату у Гази како би увећали своју подршку.

“La France Insoumise” – широка коалиција француских левичара – успела је да освоји велику подршку међу муслиманским бирачима усвојивши про-палестински став као кључни елемент своје кампање и за Европски и за Француски парламент. Додавши овоме формирање „Новог народног фронта“ против растућег утуцаја крајње деснице, “La France Insoumise” и још шира политичка коалиција социјалдемократа „Зелени“, и Еврокомуниста које је је она водила, успела је да победи на француским парламентарним изборима.

У последњим парламентарним изборима у УК, централно-лева Лабуристичка партија дошла је на власт. Конзервативативци су претрпели велики пораз због економских и политичких проблема, један од којих је подразумевао третман Газе и Израела.

Десна Реформистичка партија била је оштро против миграната, и тиме је отела део конзервативних бирача, спречивши кандидате Конзервативне партије да добију довољно гласова. Заједно са непопуларношћу партије услед криза последњих неколико година, ово је омогућило Лабуристичкој партији да победи у већини изборних места без обзира на умереној разлици гласова. Радничка партија добила је 9,679,417 гласова и 411 места, док је Конзерватвна партија добила 6,827,311 гласова и само 121 место.

Ултра-палестинска реторика такође је омогућила неким кандидатима да увећају свој проценат гласова. Бивши лидер Лабуристичке партије Џереми Корбин, након негове подбеде у виду независног кандидата, нагласио је важност заузимања позиције у однсоу на рат у Гази.

У марту ове године, Џорџ Галовеј, бивши Лабуристички члан парламента који води опортунистичку „Радничку партију Британије“, победио је у Допунским изборима парламента. Галовеј је своју кампању направио на оштрој про-палестинској реторици. Обраћајући се вођи Лабуристичке партије, Киру Стармеру, који је јурећи изашао у подршку Израелу, Галовеј је рекао: „Кир Стармер – ово је за Газу.“

У резултатима последњег избора, он је изгубио своју позицију, мало иза Лабуристичких кандидата: 32.8% насупрот Галовејових 29.2%. Многи други РПБ кандидати су такође били близу победе.

Такозвана „Радничка партија Британије“, која је освојила 200,000 гласова на изборима, је подржана, као и Галовеј, од стране социјал-шовиниста „Комунистичке партије Велике Британије (Марксисти-Лењинисти)“. Ова организација је једна од оснивача интернационалне асоцијације социјал-шовиниста по имену „Светкса антиимперијалистичка платформа“. Заменик председника „КПВБ-МЛ“ Хоти Брар изабран је као заменик руководиоца на првом конгресу „РПБ“.

Као што можемо видети, догађаји 7. октобра и потоњи рат у Гази искоришћен је од стране свих капиталиста како би ојачали своје позиције и како би се борили против конкуренције.

Хамас, подржан од стране иранских капиталиста – сабораца кинсеких и руских капиталиста – испланирао је и извршио акцију 7. октобра. Узевши у обзир константну тензију у региону и претходне сукобе, ова операција неизбежно је довела до контра-напада Израела, која је заузврат довела до огромних губитака међу цивилном популацијом Газе.

Питање става према овим догађајима довело је до растућих несугласица између западних (Америка и Европа) капиталиста. Талас критике недоследних позиција западног империјализма води до раста популарности и десне и „леве“ опозиције, заједно са онима орјентисаним према Русији и Кини.

У исто време, буржуазија арапских земаља, Кине, и про-кинеског блока (Иран, Русија, и њихови савезници) деловали су у солидарности и ојачали су свој утицај. За разлику од тих капиталиста, радници многих земаља, посебно Палестине и Израела, су подељени упали у ток шовинистичке пропаганде обе стране и увучени су у борбу између империјалиста.

Ово још једном потврђује погрешност тврдњи “КП”:

„Уопште није случај да су Кина, Русија и САД на супротним странама  случају Палестине... операција није израз тренутног образца глобалне поделе између империјалиста, већ циља на сламање овог образца и мењање интернационалног баланса моћи на штету Израела.“

3.5. Комунистичка позиција и  октобарски напад

Изговор за рат у Гази и смрт десетина хиљада цивила од руку ИДФ била је „акција“ исламистичких радикала Хамаса 7. октобра, 2023. Упркос овоме, многи комунисти избегли су да дефинишу јасну позицију према обе стране сукоба.

Као што смо раније видели, позиција “КП” је да заташка улогу Хамаса у ескалацији под изговором њихове критике буржоаских медија и теоретске платформе за сарадњу између комуниста и ове организације.

Комунистичка партија Грчке (ККЕ) заузела је сличну позицију. Чланак Интернационалног департмана централног комитета ККЕ, „Кратки одговори тренутних идеолошких-политичких питања која се тичу израелског напада и масакра против палестинског народа у Појасу Газе“ такође тврде да Хамас има популарну подршку и не може бити осуђен, јер под плаштом борбе против ове организације, западни капиталисти сакривају смрти житеља палестине:

„ККЕ-у је веома познато да се већ неколико деценија концепт тероризма користи од стране буржоаских класа и империјалистичких сила како би се промовисали непопуларни планови и како би се оправдали империјалистички ратови и интервенције... Штавише, буржуаска пропаганда у исту корпу ставља организације као што су Ал-Каида** и Талибани**, које су креиране, подржаване и наоружаване од стране империјалиста за њихове сопствене циљеве пре но што су над њима изгубили контролу, са снагама као што је Хамас, који је био први на изборима у Појасу Газе 2006. Ова чињеница показује да је ова буржоаска моћ, због многих разлога повезаних са насиљем израелске окупације и слабе активности других политичких снага у Појасу Газе, подржана од стране народног фронта који се бори  за ослобођење Палестине. ККЕ има супротстављене идеолошке, политичке и филозофске погледе са овом војно-политичком организацијом. Ипак, никада неће дозволити масовно бомбардовање Газе и убијање хиљада мале деце, наводно извршеног зарад елиминисања Хамаса...“

И “КП” и ККЕ темеље своју околишну позицију на закључку да се комунисти суочавају са „ослободилачким покретом“ који је оцрњен од стране капиталиста, или са „народом Палестине“ чији интереси захтевају од комуниста да ћуте о исламском фундаментализму.

Према нашем мишљењу, прикривање улоге Исламског покрета отпора и покушај избегавања разматрања ове организације под изговором опасности солидарисања са буржуаском пропагандом заправо води ка подржавању буржуаске пропаганде и доприноси срозавању комуниста.

Радници свих земаља, свесни и несвесни, виде опсежно извештавање о рату у Гази у буржоаским медијима и желе да сазнају позицију комуниста. Обзиром да су учествовање Хамаса у конфликту, убијање цивила и узимање таоца потпуно потврђене чињенице, комунисти су суочени са питањима о њиховом односу према тим чињеницама.

Ово се може учинити само објашњавањем комплексности ситуације, огољивањем обе стране сукоба и њихових интереса у ескалацији, показивавши лажи и лицемерност оба табора и не упадајући у замку подржавања једног од њих. Само се на овај начин интернационационализам може доследно бранити, широке масе едуковати и привлачити нови кадрови у редове комунистичких организација.

Уместо тога, комунистима се каже да ћуте о улози Хамаса и да избегавају оцењивање „палестинског покрета за самосталност“ под изговором да ово помаже буржоаској пропаганди. То иде толико далеко да се оправдавају њихови злочини, или да се фокусира на позадину сукоба и чињеницу да рат у Палестини није сада почео, већ момента када је Израел прогласио самосталност.

Хајде да се окренемо, на пример, горе поменутом ККЕ чланку, у којем се комунистима директно саветује да избегавају анализу исламског фундаментализма и да се фокусирају на „борбу за ослобођење“:

„...ми не дајемо пажњу доказима лажираним од стране израелских власти о „зверствима Хамаса“, и много оваквих лажних вести је већ оспорено... Дуготрајна израелска окупација, репресија и апартхејд заиста може довести до великог гнева, освете и претеривања... Најбитније за раднике је да се фокусирају на природу рата, на трагичне последице дуготрајне израелске окупације и масакра палестицнаца који се боре и имају права да се боре за своје ослобођење свим средствима.“

Неки „комунисти“ иду чак и даље: маја ове године, „КП“ објавио је интервју са социјал-шовинистичком групом која себе назива „Комунистичка партија Палестине“, у коме она не само да прича позитивно о Хамасу већ позива и на некакво „револуционарно насиље“:

“Наша оцена Хамаса утемељена је на његовом отпору према окупацији, који је позитиван... Комунисти у окупираној Палестини користе све форме борбе, пре свега револуционарно насиље... Њихово револуционарно насиље је против репресивне мањине и у корист већине под репресијом чија права ишчезавају.“

Ми бисмо волели да питамо такве „комунисте“ због ког разлога прокламују да је намерно убијање цивила, укључујући жене и децу, “револуционарно насиље”? Посебно када је очигледно да не постоји текућа “револуција”. Прича о “револуционарном насиљу” и друге сличне ултралеве фразе о “урбаном герилском ратовању”, “директној акцији”, итд. јесу реторика ултралевих радикала, анархиста, и маоиста, али не комуниста.

Колико је јака “КП” Палестине када говори овакве ствари? У пракси, овакве речи значе позив на придруживање Хамасу и његовим структурама. Ми не смемо заборавити да ове структуре нису нека врста буржуаско-демократске коалиције: они су исламски фундаменталисти, познати по репресији и убијању.

Фокусирање на жртве агресије израелске буржуазије без истицања улоге Хамаса као инструмента буржоазије и оправдавање акција Хамаса значи капитулацију комуниста буржуаској пропаганди западног и источног капитала.

Оба кампа империјалиста желе да одврате пажњу маса од горућих проблема и да утичу на емоције, бранећи „своју“ страну као прогресивну, тиме замагливши стварни курс сукоба.

Очигледни пример овога је борба око термина “ционизам”, чије је само коришћење у савременој комунистичкој агитацији под знаком питања.

Данас, ово је нејасан и спекулативан термин. Зна се да је у 20. веку коришћен од стране фашистичких снага како би се оправдало истребљење јеврејског народа. Такође је коришћен и у Совјетском Савезу, и контексту критике јеврејског национализма и шовинизма.

Тренутно се користи од стране деснице за антисемитиске нападе. У исто време, западни капиталисти, који покушавају да се осликају као „добра страна“, дају теоретску базу за тврдњу да „борба против ционизма“ значи анти-семитизам и борба против Јевреја уопште.

Представници буржоазије арапских земаља, као што видимо из примера статута Хамаса, такође користе термин у контексту антисемитизма, тиме покушавајући да прикажу своје намере у искривљеном облику и да оправдају терористичку тактику.

Занимљиво је да је на крају октобра 2023., дошло до погрома у граду Махачкала, гавног града републике Дагестан, федералног дела Руске Федерације. Под слоганима борбе против ционизма и „превенције јеврејских избеглица са окупираних земаља да уђу у земљу“ руља локалних грађана заузела је аеродром под изговором „трагања за Јеврејима“ и окружила аутобус са путницима који је стигао из Израела авионом. Већина путника биле су жене са децом. антисемитски нереди су се такође догодили у неколико других градова у региону Кавказа.

Сам “КП” је више пута истакао да се овај термин користи зарад пропаганде:

“Ционизам и лажљиве оптужбе за антисемитизам биле су употребљене против сваког ко је критиковао Израел и, посебно у Немачкој, моћно оружије капиталиста и реакционара... Повезавши Јевреје са израелском државом, иако постоје милиони Јевреја који нису држављани Израела и често нису ни ционисти, преовлађујућа пропаганда у Немачкој и другде доприноси чињеници  да се одбацивања Израела и његових политика може заправо окренути против Јудаизма.”

Комунисти морају размислити о прикладности коришћења овог термина у датом тренутку, због опасности да не заоадну у камп са капиталистима. Неопходно је звати ствари по њиховом имену. Обзиром да је ционизам одувек означавао јеврејски национализам и шовинизам за комунисте, неопходно је нагласити овај концепт у нашој пропаганди. Комунисти се противе овим погледима, а не апстрактном „ционизму“, против кога се борба у реалности често користи као маска за антисемитизам.

Комунисти су се увек борили и морају се борити против национализма и шовинизма било које нације – била она јеврејска, немачка, арапска или било која друга.

„Ако украјински марксиста дозволи себи да буде опчињен својом сасвим легитимном и природном мржњом према велико-руским тлачитељима до те мере да он пренесе чак и трунчицу ове мржње, чак она била само отуђење од пролетерске културе и пролетерске борбе велико-руских радника, онда ће се такав марксист заглибити у буржоаском национализму. Слично, велико-руски марксист ће се заглибити, не само у буржоаски, већ и у црностотинашки национализам, ако изгуби увид, макар на тренутак, захтеве потпуне једнакости за Украјинце, или њиховог права на формирање независне државе.  Велико-руски и украјински радници морају радити заједно, и, докле год живе у истој држави, деловати у најужој организационој зајденици и хармонији, ка заједничкој или интернационалној култури пролетерског покрета, показавши апсолутну толеранцију у питању језика на коме се пласира пропаганда, и у чисто локалним или чисто националним детаљима те пропаганде. Ово је императивни захтев Марксизма. Свако заговарање сегрегације радника једне нације од оних друге, сви напади на марксистичку „асимилације“, или покушаји, где се тиче пролетеријата, да се супротстави једна национална култура као целина другој наводно интегралној националној култури, и тако даље, је буржоаски национализам, против кога се мора водити борба.“ - Владимир Лењин, Критичке Примедбе на Национално Питање.

Коришћење јасне терминологије мења поглед на комунистичку агитацију и омогућава њено ширење. У овом случају посебно, комунисти јасно указују да се не боре против неког апстрактног „ционизма“, под којим све све стране – западни капиталисти, исламисти, десни и леви радикали – подразумевају оно што је по њих добро, него специфично против јеврејског национализма и израелске буржуазије.

Уместо овога, “КП” предлаже да комунисти активније користе овај термин у својој агитацији, и да такође њиме оправдавају деловање исламских радикала:

„Ционизам је дакле национална идеологија крви и земље која оставља Палестину само са избором отпора или уништења... Шта нагони Хамас није жеља да истребе што је више Јевреја могуће, већ борба против ционизма и њгегове државе. Из логике ове борбе проистиче да борци Хамаса некада убију израелске цивиле...“

Јеврејски национализам се користи од стране јеврејске буржоазије како би гурала своје интересе и учврстила своје позиције у и изван Израела. Потстицањем национализма, они желе да ослабе капиталистичке контрадикције, као што сваки други буржуј жели да уради.

Хамас ради исту ствар, покушавајући да уједини све насељенике Газе у мејнстрим политику национализма и шовинизма. Ово је још битније зато што постоје манифестације несугласица у масама са политиком Исламског покрета отпора у Гази.

Ми признајемо да је јавни говр против Хамаса опасан по палестинске комунисте, против којих ова организација лако може да примени терор. У овом смислу, постаје још потребније да интернационални комунисти осуде и паскринкају ову организацију, а не да склизну у њено подржавање под слоганима борбе против „ционизма“.

Па ипак, то се не догађа. Радничка класа Палестине и Израела постаје жртва пелестинског и израелског капитала. Комунисти, уместо пружања тачних међународних позиција, оправдавају једну од страна кроз суздржавање и концесије. Комунисти прошлости звали су овакве тактике социјал-шовинизмом, и оне се не могу сматрати исправним.

Жртве ИДФ напада на Газу бивају злоупотребљене како би се залагало за прекид сукоба по свакој цени. Ово укључује подржавање група које тврде да се боре “за палестински народ”, као што је Хамас и њему придружене снаге. Заузевши такву позицију, комунисти ефективно подржавају Исламски покрет отпора и иранске капиталисте који стоје иза њега, који су у савезу са империјалистима Русије и Кине.

Овакво понашање годи западној буржоаској пропаганди. Капиталсити виде да комунисти избегавају да стану на јасну позицију, а да неки иду толико далеко да отворено подржавају Хамас, и они приказују ово понашање на начин који је њима повољан.

У Швјцарској, на пример, троцкисти из Интернационалне марксистичке тенденције (која се скроро преименовала у Револуционарну комунистичку интернационалу) привукли су пажњу буржоаских медија и власти својом ултрарадиклном агитацијом у школама и универзитетима под слоганом „интифада до победе“ у контексту подршке тероризму.

У Аустрији, медији су одговорили сличним говорима са насловницом “Аустријски комунисти бране терористичке убице”.

“КП”, као што видимо горе, држи сличну линију, подржавајући апстрактни покрет у речима и изражавајући подршку деловњу исламиста у пракси. Таква позиција значи солидарност комуниста на интернационалном нивоу са:

- Троцкистима и ултралевим радикалима, чија пропаганда има за циљ привлачења максималне пажње, мобилизације масе, и допуњавања сопствених редова

- социјал-шовинистима и социјалдемократама, који такође користе ове тактике да увећају своју популарност међу одређеним слојевима популације (примарно мигрантима) и да им то послужи за улазак у парламенте буржоаских држава;

- Исламистима и снагама које их подржавају, зато што је тачно у њихову корист то што се гласно говоре фразе о осуди израелске агресије и подршке Палестини, док се улога Хмаса и арапских и муслиманских капиталиста који стоје иза њих комплетно игнорише;

- Иранским капиталистима и кинеским блоком који их подржава и делује из позиције “анти-западне неутралности” и са отвореном подршком Хамасу, и који тиме задају ударац угледу западног империјализма и увећавају свој утицај у сопственим земљама и на међународном нивоу.

На крају, ове тактике значе издају интереса радничке класе, принципа интернационализма, и претварање комуниста у статисте за империјалисте.

Ово је све више значајно јер су чак и капиталисти видели рањивост својих позиција од краја прошле године и почели су да скрећу пажњу са одбране Израела на његове жртве.

Догађаји 7. октобра су провокативне акције од стране исламиста, које се морају осудити јер немају никакве везе са борбом за Палестину. Разне империјалистичке групе су укључене у овај сукоб, и оне имају највеће бенефите од рата у Гази.

Покушаји да се остане тих, да се суздржи од процене, или да се пружи подршка Хамасу на разне начине (што “КП” ради) значи прелазак на позиције капиталиста.

Са једне стране, ове тактике представљају капитаулацију буржуаској ропагандии деградацију комунистичких позиција на оне ултра-„левеих“ радикала и исламиста, што комунсите претвара у крак једне од империјалистичких група.

Са друге стране, ово даје буржоаској власти озбиљан изговор за објављивање антикомунистичке пропаганде, подвргава комунсите критици ултра-десних партија, раздваја радничку класу, и јача десничарске тврдње.

IV. Критика комунистичке тактике и стратегије

4.1. Критика теорије “насељеничког колонијализма”

У теоријској сфери, “КП” константно осцилира између деснице и левице: константне концесије социјал-шовинистима, кинеском капиталу и његовим савезницима, опортунизму са једне и коегзистирање са ултра левом радикалном реториком, подршка исламском фундаментализму под слоганом “борбе за ослобођење” и дубоко поштовање према спонтаним покретима са друге стране.

Ревизионизам им свакако није стран. На пример, кроз цео њихов чланак, “КП” упорно помиње “насељеничку колонизацију”:

“Насељенички колонијализам је специфична форма колонијализма. Укључује не само одузимање туђе земље или територије, већ и систематско насељавање “господарске расе” са циљем перманентног живота и грађења друштва ту.”

Овај термин игра битну улогу зато што подвлачи тврдњу да Израел представља најреакционарнију могућу државу:

“Израел није “обична” национална држава попут Немачке или Италије… Палестина обитава под насељеничко-колонијалним режимом и варварском националном опресијом… Борба комуниста дакле треба бити усмерена против насељеничко-колонијалне државе апартхајда, због њене посебно реакционарне и одбојне форме капиталистичке опресије… Израел је колонијална држава апартхајда.”

Овај став оправдава потребу да се по сваку цену подржи Хамас. Пошто имамо посла са “посебно реакционарном [практично “најреакционарнијом”, на нивоу нациста] формом капиталистичке опресије” и ако конфликт у Фази није конфликт, већ “етничко чишћење државе и геноцид,” где не постоје “две стране већ само злочинци и жртве,” одна је наизглед једини логичан закључак да се подржи отпор против таквог агресора. 

“КП” тврди да је Израел држава “насељеничког колонијализма,” где су сви или скоро сви житељи једна чврста реакционарна маса, укључујући и радничку класу, која је цела “подмићена”.

Званично, као и на још неким местима, “КП” наглашава да се противе овој идеји:

“Понекад чујемо тврдња да су радничка класа или народ Израела толико блиско повезани са и да имају толико бенефиција од насељеничког колонијализма да је немогуће да се приволе да подрже палестинску борбу за ослобођење… Можемо ли онда етикетирати све или скоро све Израелце као фашисте и самим тием непријатеље међународне радничке класе? Наравно да не.”

Упркос овоме, они заправо ефективно усмеравају ка закључку да је израелска радничка класа подједнако реакционарна:

“Мало је земаља где тако велики део популације отворено и бестидно заступа фашистичке ставове и где је шовинистички и расистички мотив популације толико развијен… Постоји, наравно, материјална база за шовинистичко укључење израелске радничке класе: они живе на земљи коју су украли од палестинаца… тиме плаћају за земљу и привилегије које су стекли од колонијалног система и са појачавањем класне владавине експлоататора.”

Марксисти-лењинисти неће наћи такав концепт у марксистичкој теорији. Који је разлог за то?

Чињеница је да се теорија “насељеничког колонијализма” развила седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, у западној буржоаској науци, укључујући ту и разне девијације Марксизма, попут Франкфуртске школе “академских марксиста” који су објављивали чланке на ову тему у британском часопису New Left Review.

Ова теорија генерализује конфликт између домородачке популације и досељеника из метрополиса колонизујућих држава, који избацују и уништавају домородачку популацију са територије коју окупирају.

Политички, теорија је ситнобуржујско колебање које води до уопштеног представљања радничке класе у неким земљама као “белих шовиниста”, одбацивање пролетаријата као револуционарне силе и његову замену са “домородачким популацијама”, “глобалним југом”, “трећим светом” итд.

Битно је споменути да је ова теорија стекла проминентност уз ширење Маоизма. Једно од најпознатијих дела на ову тему је књига “Насељеници: митологија белог пролетаријата” америчког маоистичког аутора Џ. Сакаја, објављена 1983. У његовој књизи, Сакај не само да оптужује америчке комунисте за наметање “полуколонијалне мисли” народима под опресијом, већ и тврди да је Лењин правио разлику између “проимперијалистичких маса” и “правих маса” трећег света (народа у Азији, Латинској Америци и Африци), представљајући Лењинову логику као потпуно оповргавање револуционарног карактера радника у империјалистичким државама.

Ова теорија се комфорно уклапа у ревизионистичке теорије “три света” и “борбе између глобалног југа и севера”. За разлику од концепта “радничке аристократије, која указује на горњи слој радничке класе, подмићен да подчини раднички покрет, пропоненти “насељеничког колонијализма” називају све раднике у развијеним земљама буржоаским колаборантима који живе у колонијалним друштвима на земљи отетој од домородаца.

Такође је битно увидети и улогу ове теорије у антисовјетској пропаганди. Користећи процесе индустријализације и развоја у одређеним совјетским републикама у централној Азији, као и раст руске популације у Донбасу, делу украјинског ССР, буржоаски пропагандисти проглашавају Совјетски Савез државом “насељничког колонијализма” и тиме га изједначавају са америчким и европским капиталистичким државама.

На пример, Роналд Џ. Хорват у свом делу “Дефиниција колонијализма” наводи да листа “насељеничко-колонијалних” држава не укључује само Сједињене Државе, Аустралију и Канаду, већ и Совјетски Савез:

“Историја нам даје релативно мало примера тоталног истребљења становника одређених географских територија - међу њима… истребљење становника огромних пространстава Америке, Аустралије, Канаде, Царистичке и Совјетске Русије… Доминација Латинске Америке, Северне Америке, Аустралије, Новог Зеланда, Јужне Африке и азијског дела Совјетског Савеза од стране европских сила је укључивала перманентне миграције насељеника из евопских држава у колоније. Ова места су колонизована.”

Ове ставове налазимо и код ултралевих радикала из “South/South” покрета.

“Укидање приватне својине и тржишне економије у Совјетском Савезу није довело до елиминације опресије, експропријације, физичког и културног насиља против мањина, као и расних хијерархија. Социјалистичка економија и социјалистичко управљање су само одржавали исте неједнакости и колонијалну опресију које су тврдили да елиминишу.”

Представљање СССР као државе нимало боље од капиталистичких је омиљена тактика ултралевих радикала, троцкиста, анархиста и социјалдемократа.

Ако ипак проучимо погледе класика Марксизма-Лењинизма о колонијализму, налазимо не само референце на пљачку колонија и окрутност буржоаских држава маскирану иза реторике о прогресу и цивилизацији, већ и на примере релативног историјског прогреса, без прања и правдања капиталиста. 

На пример, у писму послатом Марксу  23. маја 1851., упркос мржњи ка царистичкој власти, Енгелс скреће пажњу на прогресивну уогу Русије у централној Азији:

“Русија је, са друге стране, истински прогресивна у односу на исток. Руска владавина… је цивилизујућа за Црно и Каспијско море и централну Азију, за башкире и татаре.”

Већ смо цитирали Лењинову карактеризацију америчког рата независности као рата за национално ослобођење. Према мишљењу распрострањеном међу западним левичарима, САД као “насељеничко-колонијална” држава и, у суштини, глобални хегемон, никако није могла да води рат националног ослобођења пошто је већ била реакционарни ентитет у то време.

Други аргумент против “насељеничког колонијализма” је да је кретање популација и одузимање или куповина земље за ништавне цене био и остао интегрални део иницијалне акумулације капитала. Комунисти су увек указивали на експлоитативну природу овог процеса који се није променио у двадесетом и двадесет првом веку. 

Са друге стране, апстрактни слогани “реституције земље” и “домородачких народа” могу да се интерпретирају јако широко. Буржоазија је дуго знала да је имовина релативан концепт. Због тога вољно користи слогане “повратка земље” и “ослобођења нелегално окупиране територије” када је неопходно да се оправдају нова империјалистичка грабљења. 

Рат у Гази нам пружа један пример ове реторике: када непријатељи Израела тврде да земља припада Арапима, произраелски буржоаски пропагандисти скрећу пажњу на чињеницу да Арапи нису увек ту живели, док су израелци били присутни од древних времена. Слично, европски националисти користе реторику против миграната у одбрани “земаља предака”.

Савремени радник такође зна колико је релативан концепт својине, како лако све може да се купи и да се прода, и како се брзо људи крећу из једне земље у другу у потрази за бољим животом.

Немогуће је замислити модерни капитализам (тј. империјализам) без промена власника земље и константног покрета огромних маса људи; без миграција, без контаката и интерпенетрација различитих националности и култура. Теорија “насељеничког колонијализма” води ка идеји да постоји колонизујућа буржоазија која присваја земљу, протерује и експлоатише староседеоце и да постоји друга, “добра” “национална” буржоазија која наводно то не чини.

У том контексту, термини које “КП” користи попут “колонијалне и апартхајдске државе” су такође упитни:

“Борба комуниста, дакле, треба бити усмерена против досељеничко-колонијалне државе апартхајда као посебно реакционарске, огавне форме капиталистичке опресије.”

Империјализам доминира светом у двадесет и првом веку. Израел је регионални империјалиста и води политку локалне империјалистичке експанзије. Због чега “КП” има потребу да Израел представи као још више реакционарску државу.

Грабљење земље је свакодневна активност за капитализам и коришћење тога као изговора да се измишљају нови термини су или опортунистички маневар или још један “изум” неписмених непознавалаца марксистичке теорије. На пример, попут Израела, Сједињених Држава и других западних империјалиста, Кина такође гура своје подухвате, купујући луке на “до сто година” и чак извозећи своје раднике, стварајући дијаспоре. 

Комунисти објашњавају ове феномене користећи стандардну терминологију и без измишљања упитних термина који на крају само производе ревизионизам Марксизма и оправдања за неки од империјалистичких блокова.

Овај оквир пружа теријску платформу социјал-шовинистима, ултралевим радикалима и исламским фундаменталистима који заступају идеју уједињења свих противника западних земаља у борби против америчке хегемоније.

Приказ Израелске радничке класе као потпуно (или скоро потпуно) подмићене од стране капиталиста и самим тиме реакционарне, заједно са препознавањем потребе да се подржи апстрактни “Палестински покрет” (док прави воде исламисти), води ка горепоментуом правдању терора над цивилима под плаштом “борбе против колонизатора”. Све ово упркос чињеници да се 20% популације Израела састоји од Арапа, као и да је јеврејска популација Израела јако разнолика и далеко од кохезивне “реакционарске масе” као што је представљено.

Вреди споменути да иако “КП” потврђује неопходност укључења израелске радничке класе у борбу, само комунисти са моћним комунистичким партијама и јаком теоријом могу трансформисати империјалистички сукоб у истинску ослободилачку борбу.

Као што смо претходно уочили, “КП” сугерише комунистима у Палестини да се не боре против креирања организација попут Хамаса, већ да подржава организације исламиста и антизападних капиталиста.

За комунисте у Израелу “КП” презентује план привлачења радника кроз правдање тероризма, “револуционарног насиља” и ултра радикалне реторике о “колонијалним привилегијама.” Такве методе ограничавају уједињење комуниста и осуђују их на пропаст.

Анализа и критика ревизионистичке теорије “досељеничког колонијализма” мора бити продубљена у будућности. Уз препознавање овога, и даље јасно можемо да видимо да комунисти лако могу да побију ову теорију, која бива убачена у Марксизам под плаштом речи попут “националноослободилачке борбе”, у нади да комунисти неће приметити.

Буржоазија покушава да прикрије многе од “ружнијих” момената у историји капитализма, који су повезани са пљачком, експлоатацијом и смрћу милиона људи. Док препознајемо потребу да се ово нагласи, као и катастрофе које махинације капиталиста доносе широким радничким масама, комунисти морају да се суздрже од постављања питања “ослобођења” и “деколонизације” на апстрактан начин.

У контексту овог конфликта, ово значи да комунисти морају да се одупру покушајима да се историја арапско-израелског конфликта и експанзионизма израелске буржоазије искористи како би се правдале акције супротстављеног табора капиталиста. Морамо пружити отпор покушајима да се тренутни конфликт прикаже као борба између “прогресивних” сила са једне и “колонизатора” са друге стране.

Без било каквог оправдавања и прикривања политике израелског капитала против палестинских радника, комунисти не смеју посматрати израелске раднике као једну солидну реакционарску масу. Још битније, ово никако и ни под којим условима не сме да се користи за правдање чинова терора супротне стране.

Теорија “досељеничког колонијализма” дели  радничку класу и охрабрује раст ситнобуржујског радикализма и шовинизма. Ова “лева” тоерија, као и било које друге предрасуде, ће се на крају окренути у десно и довести до подршке Хамасу, арапским и муслиманским мапиталистима, Ирану, и на крају, кинеском капиталу.

4.2. Како “КП” штети комунистима

Након пуно приче о “конкретној подршци борби”, “КП” се одлучује на практичне акције.

Октобра 2023. године, отцепљени део “КП”, који наставља да постоји под именом “КО” (Kommunistische Organisation) и отворено подржава Русију и Кину одржали тзв. “комунистички конгрес.” Овом окупљању су такође присуствовали и представници Самидуона (Мрежа солидарности палестинских затвореника), самопроклмована левичарска организација која подржава Хамас.

Самидуон је отворено хвалио акцију седмог октобра:

“Херојски палестински отпор је отворио поглавље борбе за достојанство и понос у зору седмог октобра 2023… Док се палесински отпор супротставља окупационим снагама, круцијално је за интернационалисте свуда да подигну своје гласове, мобилишу се и деловањем супротставе Сједињеним Државама предвођеном империјалистичком систему, укључујући ту и државама ЕУ, Британији и другим снагама саучесницима.”

Према неким извештајима, ова организација сарађује са Народним фронтом за ослобођење Палестине, која је, као што смо већ навели, учествовала у акцији седмог октобра.

Буржоаски медији су то сходно и покрили: “Комунисти подржавају Хамас”, “Комунисти подржавају антисемите.” Ускоро су Хамас и Самидуон забрањени у Немачкој од стране канцелара Шолца, немачка државна безбедност је почела да прати активности “КО”, а министар унутрашњих послова је онима који сарађују са њима претио кривичним гоњењем.

У овој ситуацији, и десничарски “КО” и левичарски “КП” (претходно познат као “КО”) су изашли у одбрану Самидоуна.

“КО” је у јавност изашао са одбраном, не само Самидоуна, већ и Хамаса, ПФЛП, па чак и Палестинског исламског џихада**.

Сличном изјавом их је испратио и “КП”, и поврх свега тога је учествовала у протесту, организованим у одбрану “палестинске браће и сестара”, реферишући ту на Самидуон и Палестинску солидарност у Дуисбургу.

4.3. Како комунисти треба да третирају такве акције?

Подржавајући структуру блиско повезану са исламистима, до тачке где по њиховим потребама марширају, извикују њихове слогане и гурају њихову агенду, “КП” нам даје јасан пример опортунизма. То је такође потпуна издаја радничке класе.

Када се одлучују за било коју јавну активност, комунисти морају имати јасан и конкретан циљ на уму. Ми морамо да разумемо зашто се излажемо и привлачимо пажњу на себе.

Још је потребније контемплирати о таквим акцијама у светлу растуће кризе империјализма и појачане фашизације, слабости комунистичког покрета и одсуству средстава да се подрже комунисти који се суочавају са репресијом.

У многим државама, буржоаска права и слободе се убрзано сузбијају. Чак и у многим либерално-буржоаским демократијама, доносе се антикомунистички закони. У балтичким државама, Мађарској, Пољској, све земљама Европске уније, и комунисти и комунистичка агитација су законом забрањени.

Занемарити безбедност под тим условима значи водити комунисте ка поразу у времену када још увек ни не представљају неку озбиљну силу. У овим околностима, комунисти морају пажљиво да размишљају о својим поступцима и да практикују највећи опрез како не би изложили опасности себе и своје другове у другим државама. 

Ово је поготово битно за комунисте у Немачкој, држави која има јако неонацистичко подземље од краја Другог светског рата. Пре две године, спречен је десничарски пуч у Немачкој, који је укључивао бившег посланика из Алтернативе за Немачку. Скорашњи избори за Европски парламент су показали да је АФД на узлазећој путањи.

Комунисти у Немачкој су, као и у другим земљама, максимално слаби и фрагментирани, и не представљају озбиљну силу у овом тренутку. Ипак, према “КП”, одједном комунисти морају да изађу на демонстрације и узвикују слогане подршке исламистичким организацијама, дискредитујући себе пред радницима и привлачећи пажњу безбедносних институција.

Сугерисали би припадницима ових организација (“КО”, “КП” и других сличних структура) да се запитају која је сврха тих акција. Ни “КП” ни “КО” нису масовне комунистичке организације, па ипак учествују у таквим непромишљеним акцијама и, у суштини, постају провокатори.

Ове акције штете комунистима и у Немачкој и ван ње, дискредитују нас, и стварају подлогу за ширење антикомунистичке репресије.

4.4. Да ли је позиција “КП” позиција комуниста?

Сумираћемо шта “КП” нуди комунистима:

1. Када је у питању Хамас, присутна је лицемерна тишина о историји и улози ове организације у провоцирању тренутног конфликта, позивање на апстракни “покрет ослобођења”, правдање тероризма, замена теза, опортунистичке тактике које воде у подрепаштво, претварање комуниста у агенте иранских, кинеских, руских, турских итд. Капиталиста, солидарисање са Хамасом и директну подршку исламистима.
2. По питању конфликта у Гази, прикривају улогу Хамаса и напада седмог октобра који је организовао, негирају улогу коју конфликт игра као део интернационалне конфронтације империјалистичких група, и заступају социјал-шовинистичку формулацију проблема.
3. Што се тиче међународне ситуације, показују догматизам и ревизионизам истовремено, непознавање марксистичке теорије и недостатак разумевања тренутних задатака, помешан са ултрареволуционарним фразама.

Немогуће је називати такву позицију комунистичком.

Са разним збуњујућим фразама, “КП” оправдава и подржава исламистичке радикала и њихове акције од седмог октобра, покушавајући да примора комунисте да учине исто.

Многе групе, платформе и покрети воле да себе називају “комунистима” и поставе себе барем на исти ниво са Марксом, који је једном написао:

“У политици, човек може да ступи у савез, обзиром на циљ, и са самим ђаволом, али мора бити сигуран да је он тај који вара ђавола, уместо да ђаво вара њега.”

Из овога, такви “комунисти” закључују да може да се сарађује са непријатељима како и кад год се пожели, и да они неће бити ти који ће бити заварани.

“Ако је погрешно прихватити помоћ капитала у сваком случају, онда треба да осудимо и Бољшевике што се уз Немачку подршку Лењин нашао на возу за Петроград 1917.” - “КП” наводи.

Ван чињенице да “КП” суштински изједначава исламске фундаменталисте са Лењином, формулација овог проблема је догматична. То је једна перцепција марксистичке теорије и историје комунистичког покрета без икакве анализе. Једно слепо оправдавање акција катастрофалних за комунисте.

Политштурм подсећа “КП” да када се позивају на поступке класика Марксизма, увек је неопходно запазити специфичне услове и околности. Владимир Лењин је био вођа једне од најпостојанијих револуционарних партија у држави са револуционарном ситуацијом.

Лењинов пролаз кроз Немачку нема никакве везе са тренутном ситуацијом 2024. године. Одсуство било какве праве комунистичке снаге у Гази је тотално и тиме позиви “КП” на сарадњу са Хамасом резултирају у ствари само у субординацији. Слогани “КП” о “ослобођењу” су изгубљени у огромној реци Хамас у наклоњене пропаганде која је подржана од стране Техерана, Москве и Пекинга.

“Поглед, који понекад срећемо у Немачкој, да “конфликт на Блиском истоку неће бити решен од стране нас немаца”... такође мора бити строго одбачен. Колонизација Палестине и опресија палестинског народа је објективан проблем глобалне радничке класе… Не постоји основа по којој би се радничка каласа одређених земаља “искључила” из заједништва класних интереса. Учинити то би било слабљење борбене моћи радничке класе, које је базирано управо на јединству преко свих граница” - гласно декларише “КП”

Ова изјава је чист популизам и покушај да се пробуде емоције у читаоцима.

Такође је индикативно да је ово написано од стране организације базиране у Немачкој, само пар хиљада километара или двадесет и четири часа путовања удаљене од врло реалног, “класичног” империјалистичког конфликта. Конфликта који укључује ровове, дефинисан фронт, стотине хиљада војника са обе стране и коришћење скоро па свих врста оружаних снага.

Рат у Палестини, са свом својм бруталношћу и страдањем десетина хиљада цивила, остаје рат велике армије против полурегуларних формација милитаната. Рат који је ван сваке сумње велики, али је и даље само један од више од десетине ескалација које се редовно дешавају док је друга споменута ситуација конвенционални војни конфликт, сада у својој трећој години, са претњом да се укључене савезничке земље увуку у нови светски рат са све употребом нуклеарног оружија.

Проблеми радника Палестине су подједнако битни као и проблеми других пролетера и они такође морају да се реше. Нико то не спори. Ипак, то нису проблеми који ће бити решени у Немачкој. Они могу да се реше искључиво у Палестини.

Борбена способност класе се не заснива на томе да буду топовско месо за капиталисте у правом тренутку, већ примарно на њеној способности да се понаша као класа. “КП”, са друге стране, жели да се пролетаријат не организује већ да јуриша у подршци било коме.

Комунисти сада немају ни снагу ни средства да утичу на овај конфликт. У таквим околностима, кључно је прво направити тачну процену рата у Гази, као и оних укључених у њега, искористити конфликт да се разоткрију разне врсте опортуниста, ревизиониста и колебљиваца, да се оснажи комунистичка позиција међу радницима, да се прочисте наши редови и да се интензицира рад на стварању аутентичних комунистичких партија.

Посебно је битно за комунисте да не подлегну хистерији и да не следе буржоаске медије, већ да анализирају конфликт трезвено, са тачке гледишта Марксизма-Лењинизма. У супротном, као што видимо, лако можемо склизнути у подршку једне групе капиталиста и постати бесплатно топовско месо за оне који већ воде и организују те покрете.

V. Тактике и Стратегије Комуниста

5.1. Шта треба да буду позиције комуниста?

O питању народноослободилачких ратова под империјализмом. Без порицања могућнсоти за овакве ратове у датом тренутку, комунисти увек морају имати тачан приступ у оцењивању сваког трентуног конфликта: Ко су водеће снаге и партије у конфликту? Ко их подржава? Ко профитира од конфликата? Комунисти не могу у обзир узети само историјски контекст већ и тренутну међународну ситуацију.

Узевши доминацију буржоаских медија и слабост и распарчаност комунистичког покрета, замућивање ових проблема и покушаји прикривања истинитих ситуација у Гази са говором о “народној подршци”, “агресији и жртавама“, “независности” и “историјској правди” ће претворити комунисте у крак капитала, и укључити их  у борбу између капиталиста као инструмент једне стране.

Што се односа према Палестини тиче. Акције Исламског покрета отпора нису усмерене ка ослобођењу Палестине већ ка њеном даљем поробљавању од стране интернационалног капитала.

Комунисти морају јако осудити дејстововање Хамаса, осудити тероризам и намерно провокативан напад 7. Октобра који је довео до смрти радника и у Палестини и у Израелу. Ућуткивање, игнорисање овог проблема, или подржавање овог чина и убијања цивила под различитим изговорима је директно против ставова комуниста и интереса тренутне борбе и чини борбу против комуниста од стране капиталиста лакшом.

О сарадњи са исламистичким организацијама. Комунисти се морају отворено дистанцирати од исламиста, посебно Хамаса, који истиче интересе источне групе капитала, прикривши своје циљеве и намере, и користи смрти цивила као алатку за увећавање свог утицаја.

Ово не значи порицање улоге Израела у конфликту. Напротив: комунисти морају подједнако осудити акције израелске буржуазије и одбити да користе жртве 7. октобра како би оправдали даље насиље над житељима Газе и репресије комуниста.

О агитацији. Комунисти морају уложити сав труд како би објаснили праву природу сукоба, како би идентификовали праве умешане стране, и како би се борили против манифестација шовинизма, национализма, и расизма. Покушаји да се остваре непосредни циљеви игноришући јенду страну сукоба води ка дискредитацији и поразу комуниста. Овиме смо се већ позабавили у нашем ранијем материјалу:

“Прави циљ комуниста и радничке класе своди се на отворену борбу против шовинизма, расизма и религијске реакције и на страни Израела и на страни палестинских исламиста. Комунисти се морају супротставити израелском милитаризму и лицемерју, али се такође оштро морају одвојити од исламиста и осудити њихова дела.”

У контексту Палестине, наша ранија анализа и је и даље истинита:

“Реакционарне снаге су укључемне са обе стране сукоба, супротстављајући раднике Израела и Палестине једне против других, гурајући циљ остварења сопствене доминације над регионом. Иза обе стране налазе се империјалистичке силе са интересима у региону... Подржавајући праву борбу палестинаца за секуларну Палестину, комунисти морају на сваки могући начин одолети покушајима да се борба претвори у подршку исламистима. Слепа и једнострана позиција многиу “марксиситчко-лењинистичких” комунистичких партија игра у руке империјалистима, поједностављује и искривљује ситуацију, и гура раднике ка лажној позицији подршке империјалистичких сила у региону.“

О опорунизму и ревизионизму. Комунисти се морају држати свјих принципа и противити покушајима праћења спонтаних покрета. Овај мамац се показује у страху да се критикују исламисти и Хамас усред бомбардовања Газе. Комунисти се не смеју придружити капиталистима под слоганима “народног ослобођења”, које потоњи пропагирају у очекивању да ће искривити право стање ствари, тј., борбу два табора империјализма.

„Социјалисти потлачене нације, са друге стране, практично се морају борити и одржати потпуно, апсолутно јединство (такође организационо) између радника потлачене нације и радника тлачитељске нације. Без таквог јединства биће немогуће одржати независну пролетерску политику и класну слидарност са пролетерима других држава пред свим превирањима, издајама и преварима буржоазије; јер буржоазија потлачених нација увек конвертује слоган народног ослобођења у средство преваре радника; у унутрашњој политици она користи слогане као средство за закључивање реакционарних договора са буржоазијом владајуће државе (на пример, пољаци у Аустрији и Русији, који су ушли у пкат са реакцијом како би тлачили Јевреје и Украјинце); у домену спољне политике она тежи да уђе у пакт са једном од ривалских империјалистичких сила зарад постизања сопствених предаторских циљева (политике малих држава на Балкану, итд.).“ Владимир Лењин, Социјалистичка Револуција и Право Нација за Самоопредељење.

Не може бити нетралности када су у питању Иран, Турска, Кина, и радикални исламисти. Они који их доследно не осуде их подржавају, подржавају источни блок капиталиста насупрот западном блоку, тиме поставши социјал-шовинисти и обезбедивши рад капиталиста широм света.

5.2. Шта ми комунисти треба да радимо?

1. Ни једно народно ослобођење не може бити помирено са подршком убијања радника других земаља. Ми признајемо све хороре тренутних сукоба, и ми засигурно подржавамо народ Палестине и њихова права, али ми морамо стајати и уз раднике Израела. Комунисти не смеју правити концесије национализму, шовинизму и религијском фанатизму.

2. За палестину без Хамаса, комунисти морају подржати палестинске раднике. Шовинизам и национализам морају бити раскринкани. У исто врме, комунисти никада не смеју прећи преко улоге исламских радикала у ескалацији или дати подршку Исламском покерту отпора.

Акције исламиста иду против интереса народа Палестине. Оно што ће ће допринети расту класне свеси међу палестинским радницима је само комплетна и одлучна дисоцијација од Хамаса и капиталистичког блока у њиховој позадини, осуђивање провокативног напада 7. октобра, који је проузроковао смрти десетине хиљада житеља Газе и који није могао војно довести њихово ослобођење.

3. Комунисти морају подржати израелске раднике. Они морају осудити бомбардовање Газе, заговарати одлучно одвајање од јеврејског национализма, и супротставити се свакој подршци Нејтанјахуа, израелског капитала, и капиталиста САД и Европе иза њих.

4. Комунисти Палестине и Израела морају развити своју линију. Без припадности било ком другом кампу, они морају радити на формирању независних комунистичких партија базираних на марксискичко-лењинистичким принципима.

5. Интернационални комунистички покрет мора се уздржати од ултрареволуционарне реторике и подрепаштва, и уздржати се од придруживања једном од империјалистичких блокова под разним изговорима. Круцијално је направити реалну оцену комунистичких снага у свету и Блиском истоку и развити тактике и стратегије базиране на тренутним условима: недостатак комунистичких партија у већини држава, укључујући земље Блиског истока, одвијање сукоба у региону и тренутна слабост светског комунистичког покрета као целине.

У кризи комунистичког покрета, задаци комуниста остају исти:

1. Развој уједињене теоретске платформе. Одбрана марксистичко-лењинистичких позиција и прниципа. Дефинисање јасне комунистичке позиције о најбитнијим проблемима у датом тренутку.

2. Чврста дисоцијација од разних врста девијација. Борба против неодлучности и ревизије у својим редовима. Борба против центризма. Бесомучна критика опортуниста и ревизиониста у комунистичком покрету на нацуионалном и интернационалном нивоу. Строго поштовање марксистичко-лењинистичке дисциплине у раду.

3. Стварање комунистичких организација утемељених на уједињеној марксистичко-лењинистичкој платформи, оснивање солидног система теоретске едукације, и обезбеђивање континуиране обуке кадрова.

4. Уједињење свих доследних комуниста на интернационалном нивоу. Оснивање и експанзија контаката између правих комунистичких организација.

Позивамо наше читаоце да се придруже редовима наше организације зарад оваквог рада. Уколико сте већ део неке организације можете нам се јавити путем мејла politsturm.inter@gmail.com.

**Муслиманска браћа, Исламски џихад, Палестински исламски џихад, Талибани и Ал-Каида су препознати као терористичке организације у Русији и њихове активности су забрањене на руској територији.