Приватизација школа, да ли је то уопште битно?

Приватизација школа, да ли је то уопште битно?

Почетком претходне недељe портал Данас објавио је вест о неуспеху приватизације у Србији. Међутим у овој досадној расправи о већ давно завршеном и за капиталисте врло успешном процесу, на самом крају чланка, постављено је још једно питање. Треба ли приватизовати све школе?

Детаљи. До самог питања дошло је услед изјаве члана председништва СНС-а Владимирa Ђукановића,  у којој се он залаже за приватизацију „свега што се може приватизовати“.

► Његова изјава конкретно се у овом контексту односи на приватизацију школа.

 ► У горе наведеном чланку наспрам ове изјаве налазе се мишљења два „експерта“, један од којих jе (оправдано) забринут за последице овакве одлуке, док је други једино против тога да одлуку доносе тобоже „нестручна“ лица. 

Контекст. Ђукановићева изјава највероватније је последица тренутних протеста (у којима бар на површини  улогу играју образовне институције), пре него некаквог плана да се ово заправо и уради, док такође одговара карактеру овог политичара који је склон помпезним изјавама.  

Шта је важно знати? Ова тема нам није битна због саме изјаве, која највероватније представља провокацију без неке базе у реалности, али нам омогућава да изложимо неколико тачака.

► Првенствено ма колико разни политичари, либерални активисти, или „левичари“ причали о невероватној важности данашњег школског система он под капиталистичким начином производње остаје осакаћен и усмерен само на одржавање тог истог система. 

► Школство у таквим условима постоји само као машинерија задужена да ствара јефтину радну снагу, дајући потребни минимум знања за рад у производњи.

► Свака повластица, била она у форми релативно квалитетнијег школства или подстицаја за школовање, је искалкулисани уступак капиталиста који служи дерадикализацији радника, и који врло лако може нестати услед заоштравања противречности капитализма. 

► Са тим на уму можемо рећи да би приватизација школског система свакако донела са собом потешкоће за радничку класу, али се у капитализму радничка класа ни за шта не пита, већ искључиво капиталисти којима је у интересу извлачење профита из свега. 

Закључак. Стварање система школовања усмереног на потпуни развитак људских способности могуће је само уколико се он прво oсолободи граница наметнутих од стране капитализма. 

Једини пут ка овом ослобођењу јесте пут марксизма-лењинизма, пут на коме ће радничка класа збацити малобројну класу капиталистичких експлоататора и остварити потпуну власт над сопственим могућностима.