Детаљи: Због неисплаћених плата и заосталих топлих оброка, у понедељак 3. новембра радници фабрике „Тигар АД“ у Пироту ступили су у привремену обуставу рада. Према незваничним информацијама, након штрајка радници који су запослени преко агенција, или имају привремене уговоре почели су да добијају отказе због „непослушности“. Ситуација је кулминирала дан касније, када су се радници окупили испред фабрике како би пружили подршку отпуштеним колегама и поновили своје захтеве.
Након кратког протеста, зараде за септембар исплаћене су уз помоћ дотација из државног буџета, чиме је привремено решена криза и обезбеђен мир пред најављени процес приватизације предузећа који ће засигурно донети нова искушења.
Важно је знати: Криза наставља да потреса Југ. Због пада профита изазваног повишеном инфлацијом и глобалним шоковима, значајан број компанија одлучио је да пресели фабрике или потпуно угаси производњу, а самим тим и више хиљада радних места на југу земље.
У таквом окружењу, јавља се појачана бојазан радника за сигурност радних места и потреба да се уради нешто како би се очувао положај и заштитио сопствени интерес. Управо тако и сами радници описују своје мотиве за организацију овог протеста, који је у највећој мери био спонтан, без дубље политичке формулације проблема.
Судећи по медијским наводима, појава опозиционих одборника на протестном скупу те вечери није најсрдачније прихваћена. Побуњени радници нису желели да ступе у контакт са опозицијом нагласивши да им уплитање политичара није потребно, већ да своје проблеме желе да реше искључиво у разговору са синдикатом и руководством.
Са једне стране, то потврђује апсолутно неповерење у политички систем стечено дугогодишњем горким искуством које је показало потпуну незаинтересованост парламентарне демократије за решавање проблема радника. Са друге стране, наслућује се дa се радничко питање генерално схвата као изванполитичко питање.
Владајућа буржујска идеологија потпуно доминира политичким животом, наметнувши питања патриотизма, поштења и пристојности као кључне и једине политичке одреднице. Питања власништва над средствима за производњу и расподеле, као кључних детерминанти друштва и његовог развоја, потпуно су остављена по страни, рачунајући с тим да су заувек решена у корист мањине капиталиста. Неразвијени раднички покрет у Србији у највећој мери прихвата овако наметнут политички оквир, с тога и унапред одбацује политичку борбу као пут до остварења циљева. Уместо тога, највећи ослонац радника представља борба кроз синдикате и директно преговарање са руководиоцима око врло уског броја проблема који су најакутнији у датом тренутку. Неретко, као и у овом случају, радни колективи се и експлицитно одричу организованог политичког деловања желећи себе да представе као што мању претњу и тиме избегну евентуалне репресалије.
Закључак: Надолазеће продубљивање кризе довешће радништво у још отворенији и жустрији сукоб са капиталом. Последично, може се очекивати све израженија класна борба и развој радничког покрета који ће захтевати политичку артикулацију. Задатак социјалиста није да скупља политичке поене паразитирајући на муци радника, већ да се на време теоријски описмени, спусти науку у масе и организује најистакнутије представнике радничке класе у борбу за превазилажење постојећег експлоататорског поретка и стварања бољег и праведнијег друштва.
Ми смо тај задатак већ почели, придружи се!